Полу-легендарни краљ далматинске Србије из 10. века – Павлимир Бела, владар српских земаља након смрти кнеза Часлава

0
3508

Полу-легендарни краљ далматинске Србије из 10. века, Павлимир Бела, осведочен је у Барском летопису и у спису цара Порфирогенита као владар српских земаља након смрти кнеза Часлава.

Записано је у De administrando imperio како је рашки владар Владимир удао ћерку за травунијског жупана Крајину, сина Павлимировог. Овим поступком је Травунију довео у завистан положај према моћнијој Рашкој.

У барском родослову се пак истиче пррвласт Травуније над Рашком, где се рашки жупан Љутимир успротивио власти Павлимира Беле. Одлучујућа битка између рашког и травунијског господства одиграла се на Лиму, а Љутимир гине на Ибру. По овом спису травунијска династија Павлимира Беке у сукобу је са Рашком, Босном и Дукљом, а у савезу са Хрватском.

Павлимир је био по Фарлатију краљ далматинске Србије, а по драми Јунија Палмотића Павлимир, он је оснивач Дубровника. Данијеле Фарлати у дјелу Illyricum sacrum о Павлимиру пише:

„Долазак Павлимира и осталих Срба, који још нијесу примили хришћанство, као и покршавање Нарентана пружили су повод и узрок да се одржи помјесни делматски сабор око 877. године… Учествовали су и легати Апостолске столице и константинопољског цара. архиепископ Георгије са неколицином епископа Далмације, Хрватске и Србије, хрватски дукс и српски краљ са својим племићима и великашима… Павлимир је покорио моћнике и банове који су, послије смрти Часлава, који је протјерао Радослава, свог оца, а његовог дједа, подијелили међу собом српско краљевство.

С друге стране Горњу Мезију, или унутрашњу Србију, коју је био заузео Вишеслав, један од банова Србије о коме говори Порфирогенит, није могао да поврати. Стога се морао задовољити далматинском Србијом.

Послије тога је српско краљевство било подијељено на два дијела. Један дио су добили Павлимирови синови и унуци, чију је генеалогију саставио Поп Дукљанин, а други синови и унуци Вишеславови, о којима говори Порфирогенит. Али, послије скоро сто година, обје Србије су се ујединиле у једно краљевство под влашћу једног краља, који је по највишем праву једнако управљао и мезијским Србима као и далматинским. Павлимир је, пошто је побиједио рашког жупана, подигао у овом крају храм, достојан краљевског величанства, под именом Светог Петра… Побиједио је словенске Хрвате, који су насељавали посавску Панонију, као и Мађаре, који су Словенима дишли у помоћ, и понудио им мир под условом да Сава буде граница између Хрвата и Срба. Умро је у Трибинији, почетком десетог вијека и сахрањен у храму Св. Михајла…

Pročitajte i  Овако је говорио наш Гага Николић: Бити без новца је пролазно стање, бити сиромашан је стање духа

Павлимира је као краља далматинске Србије наслиједио Тијешимир, његов син посмрче, а старање над њим и управу је преузела преузела његова обудовјела мајка. Али, велики дио Србије је отпао од њега и рашки бан му је преотео Превалитану… Из Хрватске је присуствовао Томислав дукс Хрвата, из Србије Михајло, дукс Хума или Захумља, за које Порфирогенит каже да је било једно од четири жупаније у које је била подијељена цијела далматинска Србија… Изглед да је Михајло дошао умјесто краља Тијешимира, који је био непунољетан и под мајчиним старатељством је владао Србијом, мада је тада била на јако малој територији…”

Фарлати га у индексу имена на крају 6. дијела Светог Илирика назива: Paulimirus Rex Serblorum. У Љетопису попа Дукљанина (Барском родослову) о Павлимиру пише:

„Кад су сродници краља Радослава и војници, који су са њим били у Риму чули што се збило, замолише краља да се ожени. Он нагнан њиховим молбама узме за жену Римљанку из веома племенитог рода, с којом роди сина, којега назва Петрислав. Затим премину у дубокој старости и сахрањен је с великим почастима у цркви Светог Јована Латеранског.

Pročitajte i  Како је српски артиљерац Радоје Рака Љутовац помоћу старог топа оборио немачки авион и ушао у историју

Послије тога Петрислав се ожени племенитом римском ђевојком, од које добије сина кога назва Павлимир. Затим пошто је проживио веома много година са својим римским сродницима, и он сам је умро. По смрти, сродници му зачеше непријатељство са осталим Римљанима и почеше водити тешке борбе по граду, као што се то често дешава.

Кад је Павлимир постао младић и почео да израста у веома снажног и храброг ратника, тако да му у граду Риму нико није био раван; због тога су га његови сродници и неки други Римљани веома завољели и измијенили му име, па пошто је много уживао у ратовању надјену му име Бело. У то вријеме исплови са Сицилије бродовље, огромно мноштво сараценских лађа, овакво бродовље грчки се зове “мириа армени”, а латински “децем милиа велла”.

Све приморске градове су порушили; а Латини побјегоше у планине ђе живљаху Словени. А кад су се стали враћати у своје градове, Словени их похватају и задрже као робове. Затим многи пуште Латине под условом да им у свако вријеме плаћају данак и да им врше службе. И тако они почеше поново градити приморске градове које су порушили Сарацени. У исто вријеме римски сродници Белови који је и Белимир, не могући подносити подмуклост и непријатељства римских великаша, а пошто нијесу хтјели да се понижавају, нити да са непријатељима склопе мир, сви изађу из града, заједно са Белом, женама, синовима и кћерама, војници, њих пет стотина на броју, узевши ђецу и жене, дођу у Апулију. Одатле пошто су се укрцали на лађе, допловише у предјеле Далмације. Стигну у луку која се зове Груж и Омбла.

Словени су наиме послали Белу, који је и Павлимир, гласнике да дође и прихвати краљевство својих предака, па су га због тога и слиједили његови сродници. Пошто су сишли са лађа, саграде тврђаву и ту се настанише. Кад су људи из града Епидура, који су се још задржали у шумама и планинама, сазнали да је Бело стигао са Римљанима и да су саградили тврђаву, скупе се и дођу, и заједно са њима подигоше град на обали мора, који Епидаврани својим језиком назову “Лаус”. Због тога овај град би назван Лаусиум, а касније промјеном гласа “Л” буде назван Рагусиум. Уистину Словени су га назвали Дубровник, а то значи “шумски” или “шумска”, јер кад су га градили дошли су из шуме.

Pročitajte i  14 правила за одлажење у цркву: Ако желите заиста да будете синови Христови испоштујте 14 канонских услова

Кад су банови и жупани земље сазнали да је дошао Бело, унук краља Радослава, обрадују се, а највише народ земље Словена…Само жупан Рашке, који бијаше од Тихомиловог рода, није хтио да са људима из своје покрајине дође краљу. На то се краљ Бело наљути, сакупи војску и примакне Рашкој, а Љутомир, жупан Рашке, исто тако сакупи војску с намјером да му се оружјем супростави. Пошто се заче бој уз реку Лим, војска жупана Рашке би поражена и даде се у бијег. Тада је краљ са својом војском гонио Рашане све до ријеке која се зове Ибар, гдје неки од његових људи, да би постигли краљеву наклоност, мачем посјеку жупана кад је бјежећи прелазио преко моста, па га баце у ријеку, те тако неста. Сада, пак, краљ преузме краљевство својих предака и под њиме земља је мировала.”

(Литература: Фарлати, Данијеле (1817). Illyrici sacri, свезак VII стр. 5.; Фарлати, Данијеле (1800). Illyrici sacri, Ecclesia Ragusina cum suffraganeis, et ecclesia Rhiziniensis et Catharensis, свезак VI стр. 534); Поп Дукљанин. Љетопис попа Дукљанина, поглавља 25. и 26.)

Извор: Фејсбук страница Историја Срба

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име