За Србе Кајмакчалан је био Капија слободе после које су поново крочили на своју земљу. Навршила се сто друга година од напада на положај на Кајмакчалану.
Ова одлучујућа битка у Првом Светском рату одиграла се између 12. и 30. септембра, пре тачно 102 године. Учесници битке били су Краљевина Србија и Краљевина Бугарсака, а битка је остала упамћена и по великом броју жртава које је претрпела српска војска.
На висини од 2.524 метара српска војска је успела да заузме врх Свети Илија и одгурне Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране.
Каже се да је снага српске војске у овој бици била толико јака да је потпуно окупирала Бугаре да су били толико занети борбом да нису могли ни да размотре нити успоставе додатне одбрамбене положајеиза утврђених гребена.
Након велике победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење, па су Бугари додатно изгубили оружје, опрему и људство.
СВЕДОЧЕЊЕ О ПОСЛЕДЊИМ САТИМА БИТКЕ НА КАЈМАКЧАЛАНУ
Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова.
Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде. Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник. До јутра 17. септембра, Срби су били господари целе предње линије одбране. То вече, напад је настављен пакленом артиљеријском ватром на главни положај одбране, која је сем неутралисања непријатеља, имала задатак и да разнесе жичане препреке. Артиљеријска припрема достигла је свој врхунац 18. септембра око 15.30 часова, када су српски војници у општем заносу кренули на јуриш и не сачекавши до краја престанак артиљеријске ватре! (Написао: Бранислав В. Станковић)
Многе приче су испричане о Кајмакчалану и српској војсци. О томе колико је ужаса било на Кајмакчалану сведоче и бугарски историчари:
“Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели су да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених”.
Савезници су тада постали свесни да српског редова ништа не може да заустави на путу кући. Уједно, била је то прва велика победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније. Бугарска офанзива је заустављена, а заузимањем Кајмакчалана, а потом и још неких стратешких позиција, олакшано је вођење наредних војних операција.
Опанак, Мондо
