На Фејсбук страници Љубавна шетња Београдом уживали смо у једној од најдирљивијих љубавних прича о нашем писцу Бориславу Пекићу и његовој Љиљани.
Преносимо вам је у целости.
„Он је становао у Малајничкој улици која данас носи његово име, а ја сам била у Kњегиње Зорке. Пекић је био две године старији од мене, и онако високог и маркантног једноставно сте морали да га приметите. Додуше, у то време још увек није имао ону његову карактеристичну браду и није још увек носио наочаре“.
„Он ме је својом интелектуалном дубином, идејама и ставом освојио од првог тренутка. Опчинио ме је луцидношћу и добротом. Мислим да је најзначајнији тренутак у мом животу био онај када сам одлучила да он буде мој муж. Други је рођења наше кћерке Александре 1959“.
“Са Пекићем сам се прво интензивно дружила. Скоро свакодневно смо одлазили код “Трандафиловића”. То нам је била друга кућа. Никад нисмо имали пуно пара, тако да смо заједнички плаћали оно мало пића што бисмо пили, седећи до дубоко у ноћ. Волели смо да шетамо Kнез Михаиловом, да боравимо на Ади Циганлији. Борислав и ја венчали смо се у Светосавској цркви 1958 године, а живели код његових родитеља, у Малајничкој улици. Био је велики џентлмен, човек високих моралних стандарда и изнад свега лојалан и бескомпромисни пријатељ.
Kада сам се за њега удала, била сам убеђена да никада неће, с обзиром на његову биографију, успети ишта да објави, али сматрала сам да то и није важно, да ћемо успети да живимо од моје плате. Није тако било. Он је прво радио сценарија за филмове, што је било добро плаћено, а касније су почеле да се штампају његове књиге, изводе његове драме. Све је кренуло. Велике вредности ретко могу да пропадну. Био је невероватан радник, што ме је одушевљавало. Поред тога, и у приватном и у јавном животу био је велики демократа. Такав је био и као муж и као отац.
Нико није могао са Пекићем да се упореди. Имали смо веома складан живот. Поштовала сам његово време писања, а он би ми увек причао шта ради, читао ми је делове написаних текстова, дискутовали смо о ономе што га мучи. Ја сам била његов први читалац.
Видела сам да живот у Београду, дружења и учествовања у многим догађајима ометају његов рад, па сам му предложила да одемо одавде. Схватили смо да бисмо највише волели да живимо у Лондону. Kада смо 1970. обавили формалности и ја добила радну дозволу, организовали смо све детаље одласка. Међутим, петнаест дана пред пут Бориславу је одузет пасош без икаквог објашњења. Договорили смо се да ја одем сама, мислили смо да ће питање његовог пасоша бити ускоро решено. То је, међутим, потрајало. Три месеца после мог одласка наша ћерка Александра дошла је код мене у Лондон.
Борислав им се придружио после годину дана и отпочео живот у британској престоници.
Тамо смо провели дивне 22 године.
Били смо као једно тело, успевали смо све да савладамо”.
Kао што је Пекић рекао у „Златном добу дијалога“: „Човек, и ако пада, мора махати рукама. Увек, наиме, постоји могућност да ће на време, пре коначног пада, научити да лети.“
