Први весници пролећа могли су се видети у Србији најраније у фебруару, али су ове 2018. знатно поранили и то на Бадње јутро у шумадијском селу Бадњевац.
У Шумадији ове зиме није било много снега, а температуре изнад просека за месец јануар омогућиле су висибабама да промоле своје беле главице.
Висибабе су у нашем народу добро познате од давнина, самоникле су на целом Балкану, стога је вероватно и име настало у време насељавања словенских народа. Наш чувени ботаничар, Јосиф Панчић, увео је висибабе међу Длору Кнежевине Србије. Сматра се да симболишу наду у боље сутра, упорност и непоколебљиву верност, те се за рукохват висибаба из баште држало као за срдачан дар. У нашој традицији често су бране у природи због својеврсног ритуала у сусрет пролећу.
С друге стране, порекло и значење њеног имена и код других народа најчешће је очигледно. Тако је нпр. у руском језику позната као „падсњежник“, код Словака као „сњеженка“, Бугари и Македонци је зову „кокиче“ (мала кока), Турци „кардељен“ ( „оно што се пробија из снега“), Енглези „сноудроп“ (снежна капљица), док свој стручни назив Galanthus или „млечни цвет“ дугује шведском научнику Линеу. У старим фолклорним веровањима Британаца висибабе важе за биљке које не треба брати, још мање уносити у кућу, јер се сматрало да, с обзиром да расту близу тла, више припадају подземном свету, тј. свету мртвих, него ли овоземаљском, те онај који се оглуши о ово упозорење може нанети велику несрећу свом дому, па чак изазвати и смрт укућана.
Као и већина украсних биљака и висибаба је у некој мери отровна, али до тровања може доћи само уносом довољне количине токсина. Треба, додуше, децу држати на оку за време боравка напољу, ако у близини расте отровно биљке.
