Животна прича шездесетпетогодишњег Бранислава Тадића, човека који већ 26 година живи на улици, потреса свакога. 
Већ пуних 26 година његов „дом“ је улица, а тренутно живи у Новом Београду, испод једног надвожњака.
Болестан и промрзао, тек недавно овај поносни суграђанин одлучио се да скупи храброст и оде у прихватилиште за одрасле у Кумодрашкој.
“Прошлу ноћ сам провео на улици. Колико год сам скупљао ствари око себе, нисам могао да се угрејем. Не знам ни како сам успео да преживим овај минус. Ујутру ми се зима толико увукла у кости да сам једва успео да устанем. Зато сам решио да дођем у Прихватилиште и да се згрејем на једном од ових кревета. Тек прошле зиме сам први пут дошао у ову установу. Да ње нема, смрзао бих се на улици”, прича Бранислав и додаје да је посебно уживање за њега, осим што добије кров над главом, могућност да се окупа и обуче чисте ствари.
Бранислав није одувек био човек без личне карте и топлог дома. Имао је нормалан живот и породицу, а све се то нагло прекинуло давне 1992. године.
“Имао сам леп живот, посао, жену, пасторку, а онда је све кренуло низбрдо. Жена ми је погинула 1992. године. У Земуну на пешачком прелазу ју је згазио аутобус. Остао сам са пасторком. Нажалост, након тог трагичног догађаја преписао сам сву своју имовину на ћерку покојне супруге, укључујући и стан. Убрзо потом она ме је избацила напоље. Након тога сам остао и без посла. Тако сам се нашао на улици и ево већ 26 година живим као бескућник”, каже Бранислав.
С обзиром на то да је већ скоро три деценије без крова над главом, како и сам каже, на то се навикао. Он прича да људи углавном немају осећаја за бескућнике, мада има и оних који имају разумевања.
“На улици је тешко живети, не зато што немам кров над главом, већ због људи. Ми бескућници већ умемо да препознајемо када улицама шетају „нељуди“, који нас често малтретирају, како вербално, тако и физички. Не једном, без разлога нас тако ударе или чак и шутну као смеће. Док има људи којима се само када ме погледају у очима види презир, чак толико да им је испод нивоа да ми одговоре на питање колико је сати. Зашто је тако, не знам. Вероватно имају много својих проблема због којих су огорчени на цео свет”, прича наш саговорник и додаје да му је посебно драго што млади људи углавном имају далеко више обзира према бескућницима.
Бранислав, упркос тешком начину живота, још није изгубио веру у људе и у њихову доброту.
“Има нормалних грађана, који нас третирају као особе, попричају са нама као са нормалним људима, а често нам и помогну: дају нам храну, неку гардеробу, понекад и цигарете и понеки динар. Испод надвожњака у Тошином бунару окупља се неколико бескућника и дешавало се да нам људи донесу храну у тој мери да имамо сва три оброка, доручак, ручак и вечеру”, каже Бранислав и додаје да му топла реч пролазника значи чак и више од топлог оброка.
Курир
