“Ја још увек имам неког топлог жара, Бранка може и у стотој стихове да ствара. Има у њој ваљда неке чудне ствари, да ли је то живот, старост ил’ доброта жари?”, написала је стогодишња глумица, првакиња ЈДП-а Бранка Веселиновић.
Пошто сам у младости одавно била,
И свашта сам прошла,
Сада сам и до старости дошла.
У мојој младости
било је више радости.
Радости, ипак, и даље оста’
Али је зато година доста.
Ја још увек имам неког топлог жара,
Бранка може и у стотој стихове да ствара.
Има у њој ваљда неке чудне ствари,
да ли је то живот, старост ил’ доброта жари?
Ви сте мени могућност дали,
И Бранка неће вама да се жали.
Пошто је било година доста,
сада мање и стихова оста’.
Ја мислим, да кажем, а с тиме се лично слажем,
Да сам тол’ко том животу дала, да ја њему,
то јест себи, могу рећи:
Бранка, теби хвала.
У мојој души сада радости нема доста,
Јер Бранка без Млађе и са тугом големом оста’.
Могу да нађем у животу пријатеље, и то су ми жеље,
Или можда неког топлог и доброг колегу и друга,
Али у мом срцу остаје туга.
Ако се још увек животу дивиш,
А са родбином и људима пријатељски живиш,
онда то мора да значи да Бранка још увек зрачи.
Ако си бољи, по својој вољи,
Онда можеш и даље да ствараш,
А не свој живот вечито да караш!
Немој много ни да се љутиш,
Ни живот свој да мутиш.
Кад ти старост дође, а младост прође,
У очима, у души, трептаће ти још неки сјај.
Али то много не вреди јер знај,
Полако долази крај.
