На челу Београда, од 1839. до данас променило се 66 градоначелника, али ниједан није оставио такав траг као Бранко Пешић. Овај Земунац од 1965. до 1974. године столовао је у Старом двору.
За тих девет година, Београд је са 680.000 порастао на 920.000 житеља. Изграђено је чак 86.000 станова! У то време другови и другарице добијали су новоизграђене некретнине. Међутим, Пешић је живео скромно у приземној кући коју је наследио.
Пешић је за живота био цењен у јавности због тога што је стално желео да помаже грађанима. Није имао службени аутомобил ни шофера. Возио је свог “пежоа 504” и “опел аскону”, са којима је често знао да успут вози своје суграђане. Београђани су били толико слободни да су га звали на кућни телефон, а нису се устезали ни да му у Земуну закуцају на врата.
Лукавством успео је да изгради модеран ауто-пут –
Знао је данима да обилази привредне гиганте, да их одобровољи да дају новац за инфраструктуру. На простору данашње Аутокомнде, 1967. налазиле су се старе касарне и логор, а туда је требало да се изгради данашњи ауто -пут. Генерал Иван Гошњак је Пешића готово истерао из канцеларије, када му је овај понудио 43 хектара земље у Макишу, а да армија напусти плац од 10 ари који је на траси будућег пута. Тад је Пешић прибегао лукавству.
На једном пријему, испред холандске краљице гласно је хвалио Тита, како му он помаже око изградње престонице. Маршалу је било мило како овај лепо говори о њему, па му рече, “шта год ти треба, ја ћу ти помоћи”. И тако је Пешић изградио главну магистралу преко војног логора.
Много је волео бокс –
Чак је и очеву кафану дао на коришћење једом клубу. Није му било страно ни да се потуче. Једном је изударао двојицу силеџија који су на улици давили милиционера.
– Једном, док је био председник Општине Земун, спасао је једну девојку од насилника. Сутрадан, након што их је истукао, претучени насилници су дошли у његов кабинет да се извињавају – присећа се Лазар Пешић.
Поред обичног света, цениле су га многе личности из јавног живота.
– За његов 50. рођендан, тадашња елита, поклонила му је јединствену књигу са посветама. Међу потписницима су били Душко Радовић, Љуба Тадић, Милена Дравић, Драган Николић, Чкаља, Павле Вуисић, многи сликари и песници тог доба – прича Лазар, док листа странице пожутелог албума.
У биографији Бранка Пешића пише да је рођен 1922. године у Земуну, где је завршио основну школу и Гимназију. Непосредно пред рат уписао је Правни факултет у Београду.
Када се запуцало, узео је пушку у руке и отишао у рат –
Заједно са стотинама сремских партизана, прешао је преко Саве у Босну. Борио се на Сутјесци, где је био и рањен. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда и Земуна, октобра 1944. године. После рата почиње политичку каријеру. Обављао је низ значајних функција.
Преминуо је 4. фебруара 1986, у години када је требало да оде у пензију. Боловао је од срца и шећерне болести. Има две кћерке Браниславу(67) и Софију(52), а од сина Лазара (54) има унучад Тесу и Димитрија.
Миленко Ковачевић (НОВОСТИ)
