Преживео је 70 ранa и одликован највишим војним почастима, а молио је власт за парче хлеба: “Стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце…”

Будимир Давидовић био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата, као поднаредник српске војске. Само у једном боју задобио је седамдесет рана, остао без руке и преживео бомбу бачену на њега. Ипак, ништа га није могло припремити за страшну судбину коју је дочекао након рата.

Будимир је почетак Првог светског рата и опште мобилизације дочекао као прекаљени ратник. Овај тада двадесетчетворогодишњи младић из Лучана већ је војевао у оба Балканска рата стекавши репутацију храборг и неустрашивог војника и међу саборцима и међу командом.

И тако, када је остарели краљ Петар позвао, Будимир се одазвао. Учествовао је током Првог светског рата у више борби против Аустроугара и бугарских војника. Прошао је Албанску голготу, стигао до Крфа, тамо се опоравио, и био један од учесника пробоја Солунског фронта.

Будимир је био извиђач. Улазио је дубоко у непријатељску територију, шуњао се и снимао Бугаре и Аустроугаре и некако, увек успевао да се неопажено врати.

Почетком 1918. јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник. Испоставило се, последњи пут!

Будимир је био рањен са седамнаест убода у борби прса у прса! У току борбе на њега је бачена ручна бомба због које му је ампутирана десна рука и у болници је извађено из његовог тела седамдесет четири парчета од бомбе.

За његов подвиг чуло се надалеко. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом.

Док се опорављао у болници посетио га је француски генерал Гијом. Прича каже да је он скинуо са својих груди Орден француске Легије части и пружио га Будимиру.

Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци – рекао је генерал.

Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а као инвалид није могао много. Ипак, људи су га држали из сажаљења.

После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи… све само да преживи.

А са годинама је било само још теже… Болесног и за рад неспособног, сви су га заборавили. О овоме сведочи и потресно писмо које је, усред окупације, 24. априла 1942. Богољуб упутио председнику српске владе Милану Недићу.

“Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце” – написао је Будимир.

Доживео је дубоку старост. Умро је 1980. у 90. години живота у Чачку где од 1992. једна улица носи његово име.

Извор: Дневно