У Србији посебну врсту објеката сеоског народног градитељства чине чардаци – објекти рађени од дрвета који су служили за одмор и повремени боравак.
На овим здањима дошли су до изражаја маштовитост и вештина мајстора у обради и украшавању дрвета. Овај објекат који је један од симбола народног градитељства у Србији често је грађен као спратна зграда од две просторије. У приземљу је остава, а на спрату просторија за одмор и обедовање. Овакве зградице служиле су о већим црквеним празницима и саборима, за примање и смештај гостију и пријатеља и обедовање са њима. Имали су их само најимућнији домаћини.
Чардакова рођака КОТОБАЊА
У Војводини, а понајвише у Срему, чардаци слични овима називају се котобање. Оне су биле права дика домаћинства. Данас котобање искључиво служе за смештај житарица, углавном кукуруза. Чест је случај да се испод котобање налази свињац или кокошињац.
Међутим, као и у остатку Србије, попут њихових рођака – чардака, и котобање су некада имале другу сврху. Сремске котобање нису служиле само за смештај житарица, већ су у њиховом саставу били и кућерци у којима су становали младенци. Испод котобање често се може наћи и зидани део који је служио као летња кухиња, а изнад ње, на спрату је дрвени део ограђен летвицама у ком се складишти кукуруз.
Котобање су биле и често место за дечију игру и скривања, па и место које се украшавало мушкатлама. Неретко се грожђе пуштало да успуже на чардаке. Понека кока би овде правила и своје гнездо. А сваког септембра елеватором за кукуруз пуниле би се котобање свеже убраним клиповима.
Котобања има и свој кров од црепова, а “зидови” од летвица служе да би се кукуруз сушио на промаји.
У сремском селу Голубинци се, као споменика културе од великог значаја, може видети чувена Лепшановића котобања из 1876. године. Због своје орнаментике и лепоте, јединственог начина градње, стављена је под заштиту државе и европске културне баштине.
ОПАНАК
