Како је обдарени Србин из Стапара смирио царицу у Бечу: Прича о Танацку Лазићу, која је ушла у легенду српског села

0
917

Мала места у нашој земљи по много чему су јединствена, нека због легенди о прецима, швалерима или јунацима, нека по великим кућама или по томе што су опустела последњих деценија.У малом месту крај Сомбора, селу Стапари, већ деценијама препричава се легенда о Танацку Лазићу и царици Марији Терезији.
Марија Терезија одлучила је да расели гусаре с Дунава, па јој је послата делегација с Танацком Лазићем, лепим и развијеним младићем. После месец дана он се вратио са сребрним седром, царским даром.
Ево како му се тако “посрећило”.Некада давно, пре два и по века, преци садашњих Стапараца живели су уз Дунав, низводно од Апатина. Лађе тада нису мотори терали, него су дугачким и јаким канапима, „пајванима“, с обале вучене. И кад би брод наишао, мештани су пајване секирама пресецали и чамцима прилазили броду и пљачкали га.
„Ако се посада на лађи противила, гусари су онда нападали и на њихове животе“, забележено је.
Е па, кад је пловидба и трговина Дунавом од Пеште наниже због овог постала готово немогућа, царица Марија Терезија нареди да се гусари раселе и обала очисти. Гусари, опет, пошаљу у Беч депутацију да царицу умилостиви, а међу молитеље ставе и Танацка Лазића, лепог и јако развијеног младића, а уз то и врло бистрог. Лукави гусари знали су да царица воли снажне и развијене момке, причало се да гардисте постројава и командује им да спусте панталоне како би најобдаренијег изабрала, и некако увек, у тим причама, испадне да изабере Србина…
Елем, Марија Терезија депутацију прими и саслуша, Танацку каже да остане да јој још нешто објасни, и он се врати после месец дана са новим, сребром украшеним седлом, царским даром. Још је неколико пута доцније на позив путовао у Беч, а гусаре оставе на миру. Пошто су имали „свог човека“ на двору, осиле се и у пљачке дају толико да се више никако није могло трпети, па их је на крају 2.000 војника послатих из Осијека, преселило на место где је никао садашњи Стапар.
Хронике бележе да је старо село у јануару 1752. последњи напустио поп Трифун и да је прву службу у Стапару служио у цркви од прућа. Свештеник у селу постао је, кад је за то дошло време, и Трифунов син, па унук… и та се лоза свештеника – попут својеврсног племства – прво под презименом Попића, па Поповића, држала дуже од два века. Последњи њен изданак умро је пре петнаестак година – као сеоски фотограф.
Голубови и овчији паприкаш
Стапар је једино село које се дичи сопственом званично признатом расом голубова – стапарским летачима, који имају бело око, коцкасту главу и гиздаво држање.
Мештани се на сав глас хвале и овчијим паприкашом, за који кажу да је као тегет одело – никад не излази из моде. Али кад се распитате где можете да га пробате, кажу – нигде! Једино да дођете на Велику Госпојину, кад се одржава такмичење у спремању. Па ко може да чека…

Inicijalizacija u toku...
Pročitajte i  С ким ми Срби делимо највише генетског материјала: Можда ће вас ове информације благо разочарати!

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име