Стара српска кућа чатмара, од блата и сламе, налази се у Горњем Рачнику код Јагодине. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу прогласили су је за једну од две јединствене куће у Србији.
Иако није најстарија, мада броји 134 године, остала је аутентична и до дана данашњег, јер у њој апсолутно ништа није мењано. Градила су је 4 брата, а ово је њена занимљива прича:
Велика славска соба с аутентичним, осликаним креветима, клупама, великим столом и кубетом, дневни боравак с огњиштем, софром, троношцима и долапом, који је претеча висеће кухиње… спаваћа соба, украшене разним воденицама, кадицама, дрвеним коритима, чешагијама, грнчаријом, рамовима за ткање… Подрум, грађен од камена, са собицом у којој се чувало воће и поврће и бурад за ракију.
– Стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу рекли су ми да је кућа од 130 квадрата грандиозна, јер су чатмаре из тог времена имале по четрдесетак квадрата. Завод за заштиту споменика културе из Београда, уврстио ју је у каталог најлепших српских кућа – каже њен садашњи власник, Драган Глигоријевић из Јагодине.
Занимљиво је да су чатмару правила четири брата: Аца, Аксентије, Ђорђе и Антоније Костић.
Након женидбе, браћа су у истом дворишту направила још три куће. Која ће коме припасти одлучили су извлачењем дрваца. Прва кућа припала је Аци, који је био први школовани мештанин села и командант управе у селу Багрдану за време Првог светског рата. Драган, који је његово пето колено, преузео је бригу о кући коју је заволео још као дечак, а у знак захвалности, његов ујак Александар Костић преписао му је половину куће.
– Иако није најстарија, мада је прављена пре 134 године, кућа је одлично очувана, а најбитније је да је аутентична, јер готово ништа није мењано од њене изградње. Прозори и врата су дрвени, доксат је аутентичан, а служио је да се по доласку из њиве на њему седи и вечера. Деда ми је причао да су греде, дуге по 13 метара, из планине довожене дуплим запрежним колима. Посуђе и намештај такође су аутентични. Кућа је осликана 1891. године бојама које су и дан-данас постојане – вели Драган.
У време Другог светског рата, четници су најлепшу кућу у селу изабрали за своју команду за цели срез. Драганов деда Реља, његова браћа и сестре и њихови потомци спавали су у подруму и стаји.
– Деда ми је причао да је испод коша био заједнички казан у коме је храну за четнике сваког дана спремала нека породица из села. Четници нису дозвољавали да се краде, па су све пољопривредне алатке остављане на њивама. Чича Милентија, кога се сећам као погрбљеног старца, претукли су што је крао. Пресавили су га преко пања и тукли га мотком по леђима – каже Драган.
Новости
