Данас је Зелени четвртак, један од седам четвртака који се нижу од Васкрса до великог хришћанског празника Свете Тројице које су наши стари празновали молећи се Богу да град и невреме не униште летину.
До Другог светског рата наши стари по селима строго су пазили да се на ове четвртке – зелене, никако не оре, а тог дана ни волови нису упрезали у јарам. Штавише, тог дана стоку нису ни упрезали у кола.
У Србији, чији се крајеви разликују по шароликим веровањима и обичајима, овај дан обележава се на неколико начина од којих су се неки одржали, а неки су нажалост временом нетрагом нестали.
Иначе, бела, светла или васкршња недеља сматра се непрекидним даном Васкрса. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс.
Четвртак међу Србима иначе слови за баксуздан – сви осим овог! Светли четвртак је једини који се по традицији сматра врло срећним. Верује се да су овог дана сва места где живе але, какаконџуле и друге нечастиве силе заклопљене, да земљом ходају само добра божанства, па да због тога и људима данас добро иде.
Овог дана треба започети посао, нарочито онај који не иде од руке. Такође, треба упутити молбу за неку неостварену жељу и она ће се остварити. У народу је овај дан познат и као бели или зелени четвртак и на њега се није радило.
