Чувена песникиња Милица Стојадиновић Српкиња била је очарана Љубомиром Ненадовићем (1826-1895), који је до краја живота, остао њена једина љубав, нажалост неостварена… Ипак, наклоност је била обострана – и Љуба је ценио и искрено се дивио Милици, величао ју је у својим стиховима, славио њене “лепе песме” и “чуства права”.
Упознали су се у Београду 1851. године, што је свакако био тренутак који је одредио даљи Миличин љубавни живот. Од тог тренутка она је лебдела између романтичних емоција и пријатељства, ипак никада се није усудила да дозволи да њене чежње испливају на светлост дана… Љуба је био најприсутнији човек у њеном животу, и како је сматрала најбољи српски песник. Песме које је желела да објави увек би прво слала њему на читање. На њеном столу увек су могле да се виде Ненадовићева “Шумадинка” или “Путничка писма” као и његова фотографија у црном плашту.
Чак је и Вук Kараџић проводаџисао да се Милица уда за Ненадовића, а њу је, како је записала, после тога било стид да се према песнику “понаша сестрински”.
На концу свега њена љубав је занавек остала платонска и никада се није удала, а исти случај био је и са Чика Љубом – остао је нежења.
У најстрожем центру града, ушушкана и у “дебелом” хладу, мирна и тиха, а опет ужурбана и урбана, “чучи” уличица, коју увек бирамо када хоћемо да избегнемо метеж и вреву… Kолико сте само пута прошли Чика Љубином, “галопом” или ситним корацима, заокупљени различитим мислима, а никада се нисте запитали по коме заправо носи име? Kо је уопште био чика Љуба?
Београд се достојно одужио Љубомиру Љуби Ненадовићу, професору, дипломати, новинару, академику, поети, доделивиши улици у самом центру граду његово име. Заправо, надимак… Јер Ненадовића, тог интелектуалца благе нараве и јуначких породичних корена, сви су из милоште звали Чика Љуба.
– Љубомир Ненадовић рођен је у Бранковини код Ваљева у једној од најугледнијих и најзнаменитијих породица у Србији, која је задужила домовину кроз генерације и поколења… Син је чувеног војводе из Првог српског устанка, првог Kарађорђевог дипломате и писца “Мемоара”, Проте Матеје Ненадовића, а унук кнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сечи српских кнезова почетком 1804. године.
Љубу Ненадовића красило је европско образовање и космополитски дух, припадао је првом нараштају младих Срба који су се школовали у иностранству, говорио је неколико светских језика и био интелектуални див свог времена. Његово перо било је бритко, али надасве пуно ведрине, досетљивости и хумора, са главним циљем да забави и поучи душу читаоца… Стваралаштво чика Љубе обојено је једноставношћу, питкошћу и срдачношћу.
Љуба је себе превасходно сматрао песником, али се лако кретао кроз различите жанрове – писао је поучне приче за народ, басне, сатиричне и хумористичке поеме, стиховане приповетке, беседе, путописе, а неретко је радио и као преводилац. Данас га знамо као једног од најчитанијих писаца српског романтизма и човека који је умногоме утицао на развој масовне читалачке публике. Ненадовић је највише уживао у улози песника – он је изједначавао живот са стварањем поезије; стихови су били његова духовна и животна биографија – све што је мислио, желео и видео он је преносио на папир.
За живота Љубомир Ненадовић задужио је народ не само богатим књижевним стваралаштвом, већ и друштвеним утицајем и боравком на високим функцијама. Он је предавао на Лицеју у Београду, потом је службовао у министраству просвете и унутрашњих дела, а на крају опробао се и као дипломата – постављен је за секретара Српског посланства у Цариграду.
Десет година је био и начелник Минисатрства просвете, након чега је затражио пензију и повукао се у родну Бранковину. Такође, вреди напоменути да га је кнез Милан Обреновић, који ће касније постати и краљ, именовао за редовног члана Српске краљевске академије.
Занимљиво је, међутим, да је највећи траг у историји српске књижевности оставио кроз своје путописе, пет књига писаних у облику писама. То су “Писма из Швајцарске”, “Прва писма из Немачке”, “Писма из Ииталије”, “Друга писма из Немачке” и “Писма о Црногорцима”. Она немају толико уметнички, колико културолошки и историјски значај, а како је и сам Ненадовић истакао створена су тако да “сваки читатељ има утисак као да су баш њему писана”.
“Писма о Црногорцима”, су настала као резултат преписке са кнезом Данилом. Љуба Ненадовић био је донекле опчињен Црном Гором и тамошњим народом, дивио се њиховом чојству и јунаштву. Драгоцена су и “Писма из Италије”, која сведоче о пријатељству и заједничком путовању кроз Италију са Његошем.
Ненадовић је покренуо и часопис “Шумадинка”, који је са повременим прекидима излазио седам година. Међутим, како се стално подсмевао цензури, неретко и критикујући власт, лист је забрањен с образложењем да “пркоси правитељству нашем”.
Оно што је за српску књижевност, просвету и културу Љубомир Ненадовић учинио немерљиво је – он је “наследник” Доситеја Обрадовића чију је традицију наставио и осигурао јој место у будућности.
Данас, Чика Љубина улица спаја трг на коме је споменик Kнезу Михаилу и Улицу Kнеза Михаила, што је помало симболично – на овај начин два велика пријатеља остала су повезана и након смрти. Наиме, кнез Михаило и Љуба Ненадовић гајили су близак однос, и важили су за добре пријатеље. Након убиства кнеза, књижевник је дуго, дуго боловао и патио у тишини, посебно јер је у атентату учествовао један од његове браће.
Извор: Фејсбук/Širom zatvorenih očiju
