Језик је један од основних конституитивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава у народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другог.
Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају. Он је и оруђе националне културе, израз једног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.
О правом значењу наших старих пословица сазнајте у књизи “Тајни језик Срба”.
Kао што је језик основа националног бића народа, тако је национално писмо основа националне културе. Српско национално писмо је ћирилица. Њоме су Срби дуже од осам векова стварали своју културу европског нивоа.
Захваљујући Вуковој реформи, ћирилица је једно од најсавршенијих писама, готово сасвим фонетско: сваки глас има свој знак, и то један, без комбиновања слова. Срби имају грешну заблуду да је њихово писмо примитивно (а није, већ је једно од најсавршенијих), да с њим не могу у Европу (а у Европу су Срби давно ушли управо с ћирилицом). Уосталом ћирилица није само српско писмо (а и да јесте, могли би се угледати на Грке, који имају јединствено писмо, али га доследно чувају, и то им није сметало да уђу у Европску заједницу); ћирилицом пише низ словенских народа, који броје на стотине милиона становника – и ћирилица је светски алфабет. На крају, ни то није безначајно – ћирилица је прва отишла у космос! Зато сваки Србин треба да пише само својим националним писмом – као што сваки Словенац и Хрват пишу само латиницом.
Латиницу, као друго писмо, Срби су прихватили почетком прошлог века, заједно са идејом југословенства, у знак отворености према латиничкој браћи. Српска престоница постала је готово сасвим латиничка. Уврежило се и мишљење да су Срби двоазбучан народ, што није тачно – нема двоазбучних народа. (Додуше, одређена двоазбучност је постојала у условима српскохрватског језичког заједништва, и то, опет, само код Срба.)
Зато Срби треба да пишу само својим писмо – ћирилицом, а треба да знају читати латиницу како би им била доступна многа дела српске културе и науке која су у минулом веку штампана латиницом, а и због суживота са својим латиничким суседима, који би, такође, требало да знају и ћирилицу.
Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морамо употребити интернационализме) идентитета и интегритета.
Уозбиљимо се зато и ми!
Текст је преузет из књиге Kако се каже, Милорада Телебака.
Поштовани, лепо је што сте темом нас подсетили какво благо имамо, а ретко то користимо, да искажете лепоту ћирилице? Где су наши професори и програмери да ћириличне фонтове сачине и да њих користимо. Нема фонта као што је у Мирослављевом јеванђељу писано…? Писмо и наш језик- пре бих рекао њихово негирање и омаловажавање, а писмо уз још неке вредности су рс -основа интегритета једног народа, користе се као психолошко средство за наметање разних неистина и лажних вредности,са циљем дехуманизације нашег народа, а потом доношењем прописа, легализовати прогон свега што је било саставни део интегритета и њиховог, пре превере. Као и много пута у историји чак исти образац се може видети кроз успостављање НДХ, а исти образац и сада се користи, док ми и сада немамо одговорне државне политике у односу на то планирано ампутирање дела нашег народа и националних вредности. Тако су многи народи рођени или настали. Новоназвани делови народа из којег су настали,и из иних разлога , али и из страха да не буду са онима који се једини злу супростављају већ вековима,из кога су потекли и род су са њима, а то су Срби.Македонијанци, Хрватијанци, Мађаријанци,или нпр. Румунијанци- римски војници- тако се тај народ зове, а немају латинског порекла? Гле чуда, да треба целу новолатинију прогласити местом где се појавило неко чудо, католичко језуитско?- А румуни9јанци су превасходно словенског порекла, чак је и пола језика словенског порекла , претежно српских, око 9000 речи таквих је, истраживач из те области нашао код њиховог језика, који сачинише као и цркву и државу ,која је постала пре колико векова или година , многи незнају када, ако желите знати ,заинтересујте се сами, има озбиљних истраживача као што је проф. Др Зоран Милошевић. Нема примера у свету , да толико народа нових постаде и то са својим језиком који су кришом од нас вековима говорили , тако да њихов говор не могасмо вековима разумети, као ни они наш, колико од овог народа настаде, и остаде да се именом предака зове , а није бројчано тако велик.Чак се и по новоговору неки народи назваху, намеће паралела са предвиђањима као у делима Хакслија, Кафке, Орвела…. Неки делови српског народа своја писма и језик преко ноћи добише, као на лутрији. То не пада с неба, него је неко припремио властима којима је стало до положаја, а не до народа и интегритета, већ против свог рода и то са убеђењем и великом горљивошћу пригрлише као да им је рођено, а не змија присојкиња. Само је из ЕУ, Лајчак толико добар да је из хуманих разлога учествовао у раду скупштине, државе ново- самосталне,ново- језичне, ново- говорне, како нису знали ,да им помогне да формулишу референдумско питање? И прође референдум где је било потребно 55% за гласова за успех-неуспех расрбљавање и новоговор, то и добише да ли на гласању, или где је важније, на бројању и то са 55,5% . И када питају шта је то са Србима , сада а и пре су знали , да не могу српским путем ићи, јер је то пут који прави разлику, између небеског и земаљског , између Спартанаца и Персијанаца, између јунака и страдалника, између Леониде и Ксеркса— и оних који то више не могу бити, него највећи непријатељи свом праисходу, као одметнут син од породице којој срамоту наноси, као што несрећни син Еуридема из рода Малијаца,Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Efialtes) — којег Херодот називаше Епијалт? (грч. Ἐπιάλτης), нанесе срамоту који векови не опраше и који злу судбину по тадашњем праву поднесе, у вредносном није се много променило, што и треба данас чинити, е да би се злу за врат стало, иначе ће обратно бити,и лош тренд стрмоглава у пропаст исходишни нам бити.Кад год се злу не супростави , оно недужнима и праведнима се као монструм храни. Какви нељуди помоћу НАТО савезника прте стазе,дуже време против заштитника светог мира, које свака слободна црква сама справља , а не по наредби.Чим се одмах није енергично реаговало и прекинуо такав однос са нељудима и одродима од цркве, дошли смо дотле да нам после деценије само отимају наше светиње. Свуда смо изложени оваквом злом и планираном третману, а ови би да прогласи мораторијум на даљу борбу у заштити нашег Устава , што му је законска обавеза. Нико није изнад закона. То није решење, већ ствара проблем, и у мору проблема тешко је без јединства и плана бродити, кроз Сциле и Харибде, не само постојеће, већ за противника којег не покорише, додатно их праве, а одроди им у томе помажу. О, увек ли нас прати дилема са којом се и Свети Петар Цетињски са болом у души, као и ми сада сусрећемо кроз историју, шта са преверницима и издајицама?У оба случаја можемо погрешити и скоро да немамо избора, јер избор долази из најмање две могућности, овде нам само једну намећу- борбу са јасним циљем. Зашто и да ли можемо и требамо ли? Ако требамо онда боље пре да не буде касно?