„Хтио сам да напишем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико индоктриниран да догма којој служи постане суштина његова живота: промашио је љубав, промашиће и живот… ’Дервиш и смрт’ је књига о љубави и мржњи, догми и животу, личном и неличном, издвојеном и општем”, рекао је Селимовић у једном разговору са новинарима, према којима је био необично предусретљив.
Меша Селимовић рођен је у Тузли, у махали међу рударима и ситним занатлијама. Почео је да пише у младости, али је прву књигу приповедака објавио тек у четрдесетој години живота. Уследио је роман „Тишине”, затимзбирка приповедака „Туђа земља” и кратки поетски роман „Магла и месечина”. Ове књиге критика није претерано ценила све док се није појавио роман „Дервиш и смрт” 1966. године. Уследиле су награде АВНОЈ-а, НИН-ова, награда „Иван Горан Ковачић”, шестоаприлска…затим и нове књиге „Есеји и огледи”, „За и против Вука”, „Дјевојка црвене косе”, „Тврђава”, „Писци, мишљења, разговори”, „Тишине”, „Острво”, „Сабрана дела”, „Сјећања”. „Дервиш” је доживео на десетине нових издања и превода на све светске језике.
– Све што сам написао прије „Дервиша” јест само припрема, увод, и увертира. Знао сам да ће доћи, послије толико исписаних страница, прави роман. „Дервиш и смрт” био је условљен мојим животом. Био сам незадовољан, претјерано самокритичан према свему што сам написао прије „Дервиша”. Критика је такође писала негативно… Писао сам с пола снаге, говорио у пола гласа, бојећи се експлозије свога темперамента, за чији сам интензитет само ја знао, док су критичари писали о мојој рационалности, о недовољној емоционалности, о недостатку темперамента. Нико није слутио шта се у мени дешава. „Дервиш” је двадесет година сазријевао у мени. Била је то дуга и напорна припрема – говорио је велики писац.
Меша Селимовић је сматрао да књижевност треба да се опире злу, упркос томе што се они који су на власти никада неће променити, али је веровао да ће човек очувати свој морални интегритет и равнотежу ако се у борби против насиља не послужи нељудским средствима.
Догађај који је читавог живота прогонио Мешу Селимовићадогодио се 1944. године у Тузли. Тада је партијском одлуком стрељан његов брат, члан познате партизанске породице, и Меша је његову смрт доживео као велику неправду; није спавао, није јео, само је плакао.
„А сутрадан, један једини дан како сам чуо за братовљеву погибију, требало је да одржим некакво предавање. Нисам га отказао. И ето, баш то покушавам да заборавим, да сам хтио да говорим, да сам могао… да се нисам као човјек, као брат, побунио против те неправде”, Мешине су речи.
Због брака са Дарком, кћерком Живорада Божића, ђенерала Војске Краљевине Југославије, избачен је из партије 1947. године, иако је до тада био помоћник савезног министра за културу. Ипак, у својој последњој опоруци Меша је написао: „Чудо се десило да сам нашао најбољег човјека на свијету, моју жену Дарославу, и тако смо се удвоје држали свог практичног моралног кодекса, који нас је испуњавао огромним задовољством.”
Из Београда Меша прелази у Сарајево, поново је примљен у партију, ради као помоћник директора издавачке куће „Свјетлост”. Међутим, партија му не дозвољава да добије место професора Филозофског факултета. Још гора шиканирања почела су када је изјавио да је Србин, рођен у муслиманској породици. Говорио је да припада српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, којем такође припада, сматра само завичајним књижевним центром.Супруга Дарка говорила је да се Босна одрицала од Меше и није схватала због чега је био толико неподобан.
„Да ли због тога што је био свој, што се није дао савити?”, питала се.
У Босни нико није хтео да објави његову књигу „Острво”, као ни „Сјећања”, дело које се усудила да објави београдска мала издавачка кућа „Слобода”. Прећуткивани су успеси „Дервиша” у свету, књиге која се поред „Тврђаве” и данас објављује у Француској, Турској, Кореји… Књига „Сјећања” је оштра, полемична и нападачка у којој јеМеша описао околности и именовао актере своје несреће.
Никола Милошевић је уочио да поруке „Дервиша” нису затворене „у уске оквире једног источњачког света, већ да својим значењем зраче далекоизнад сваког локалног видокруга”, носећи нешто општељудско. Због тога што је и сам зрачио хуманошћуи снагом, треба да се одужимо Меши Селимовићу са више обележја о његовом животу и раду у Београду.
ПОЛИТИКА
