Prema narodnom verovanju čovek od rođenja do smrti živi onako kako mu je suđeno, to jeste kako su mu vile suđenice odredile prilikom rođenja. Mnogi smatraju da sudbinu ne određuju vile već usud, opet izjednačuje se sa Bogom, pa po tom verovanju sudbinu određuje Bog.
Po legendi, usud je odredio da čovek i magarac žive po 30 godina a ker i majmun po 20. Magarcu je to bilo previše, pa mu usud skine 20 i tih dvadeset doda čoveku, tako da je čoveku produžen vek na pedeset godina, zato je čovek od tridesete do pedesete godine jak kao magarac.
I ker se požali usudu da mu je mnogo dvadeset godina, pa usud i od njega skine deset godina i dade ih čoveku. Zato je čovek od pedesete do šezdesete godine zakeralo-nikad mu ništa nije pravo.
Na kraju i majmun se požali usudu da mu je mnogo dvadeset godina, pa usud oduzme i od njega deset i to doda čoveku. Zato je čovek od šezdesete do sedamdesete detinjast kao majmun.
Narodna mudrost kaže za čoveka i ovo:
Do dvadesete treba da je lep, to jeste da se ponosi svojom mladošću i lepotom. Od dvadesete do tridesete godine treba da je pametam, to jeste da iskoristi svoju pamet, snagu i lepotu. Od tridesete do četrdesete treba da je bogat, to jeste da se do četrdesete obogati i obezbedi bezbrižan život i starost.Ko se ne drži ovih pravila, taj je promašio život.
Evo još jedne narodne mudrosti o čoveku:
Do desete godine čovek je anđeo, do dvadesete golub, od dvadesete do četrdesete-paun, od četrdesete do pedesete-lav, od pedesetede do šezdesete-kamila, od šezdesete do sedamdesete-zmija, i od sedamdesete do osamdesete-crna zemlja.
