Наш велики Никола Тесла, иако решен да живи аскетским животом, без љубави и вољене жене поред себе, није бојажљиво бежао од жена. Напротив, веома је волео друштво лепих и умних дама, дописивао се са многима, слао им фотографије с посветама, раскошне букете цвећа и бомбоњере.
Нарочито су три жене настојале да привуку његову пажњу: Флора Доџ, Катарина Мот и Катарина Џонсон. Флора Доџ је била милионерка и из чистог снобизма желела је да задобије Теслу. Катарина Мот се са Теслом највише слагала и разумела у вези са религиозним осећањима које су заједно делили. Међутим, Тесла је остао доследан својим принципима самачког живота. Само је Катарина Џонсон остала вечно обузета Теслом. Иако удата за Теслиног пријатеља, последње мисли упутила је управо својој неоствареној љубави, Николи Тесли. О њеној љубави сведоче многобројна писма, њена али и Теслина.
Катарина Џонсон била је жена која је Теслу највише волела. Жена пуна живота и опчињености, са много духа, врло умна и лепа. Била је жена Теслиног блиског пријатеља Р. У. Џонсона (или како се сам потписивао – алијас Лука Филипов). Одлично га је познавала, његову ћуд, све његове невоље, страхове, навике, врлине и мане. У жељи да му помогне и да га што више упозна и схвати, дивила се отменошћу његовог духа и стваралачким заносом, али и желела да га једном за свагда истргне из његове самоће и унесе топлину у његов живот.
Трудила се да не буде наметљива и писала му често. Њена писма пуна су финоће, тананих женских осећања љубави и пријатељства. Тесла као да ништа није видео и схватао. Одговарао би јој пријатељски и уздржано. У једном писму које му Катарина шаље, док је њен муж био амбасадор у Риму, поверила му је ово:
Ево нас у Београду… Дошли смо из Рима са господином Веснићем који је у последње време тамо представник Србије… Колико ли су Вам уши гореле, јер смо причали о Вама, па о риму, па о Вама, о Америци, о Вама, о Србији, о Вама, о науци, о Вама и о Вама, о Вама и Вама. Бојим се да сам ја највише причала о Вама…
Не знам зашто сам толико тужна, но осећам се као да ми је све у животу промакло. Можда сам исувише усамљена и само ми је потребно друштво. Мислим да бих била срећнија када бих знала нешто о Вама. О Вама, који нисте свесни ничег другог осим рада и који немате људских потреба. То није оно што сам хтела да кажем, али таква сам. Ваша одана К. Џ. П. С. Да ли се сећате златног долара који сте разменили Ви и Роберт. Носим га овог лета као талисман за све вас.
Све више и више Катарину Џонсон обузимало је неспокојство због Теслине равнодушности. Често га је позивала у свој дом:
Дођите, макар само за тренутак… Нисам Вас видела вековима и вековима, мада сам стално на Вашој путањи. Остала сам код куће прошле суботе и целу недељу, јер сам због овог или оног разлога очекивала да ћете доћи… Уморна сам од ишчекивања одговора.
А на крају једног писма, увређена што је Тесла игнорише и не долази, завршава са видним осећајем горчине и прекора: Вама нико није потребан , тако нељудском створењу као што сте Ви. Како је чудно што ми не можемо без Вас.
И тако је Катарина Џонсон деценијама живела у ишчекивању неког знака са Теслине стране, горећи од љубави. А живот је одмицао.
Тесла се све више повлачио у себе, престао је да се сусреће са Џонсоновима, као и са многим другим људима. Катарина Џонсон умрла је 1924. године. Чак неколико година након њене смрти, стари Џонсон писао је Тесли:
У овој ноћи пре 12 година преминула је моја драга супруга која Те је нежно волела. Једна од последњих ствари које ми је рекла била је: Дружи се са Теслом и пази на њега…
Тесла му на ово није одговорио. Било му је већ осамдесет година и више није желео да мења свој самотнички начин живота, у хотелској соби, где му је љубав према голубовима замењивала везу са свим људима.
Извор: Дуга, Београд, септембар 1984/ Опанак
