Za zadušnice narod izlazi na groblja da okadi grobove pokojnika i da im zapali sveću ili kandilo na grobu. Često se pozove i sveštenik da za upokojene očita molitvu.
Za taj dan se sprema koljivo, jelo i piće i iznosi se na groblje. Tu se simbolički jede, pije i deli drugima za duše umrlih. Uz jelo i piće i mnogim krajevima obavezno idu i poskurice i baburice- neka vrsta kolačića.
Ovome se posebno raduju prosjaci. Postoji čak i čuvena pesmica koju prosjaci pevaju pred zadušnice:
Veseli se prtenjača torbo,
Sutra su ti vlaške zadušnice,
Punu ću te natrpati mesa.
Za zadušnice se u nekim krajevima prvo ide u crkvu, pa tek onda na groblje. U nekim drugim krajevma se čak ne ide na groblje, već se samo u crkvi ili kod kuće pale sveće. Ako se izlazi na groblje, pri posluženju rakije ili vina, obavezno se, pre nego što se čaša prinese ustima, malo prospe na zemlju uz reči: Bog da prosti (ime umrlog), laka mu zemlja.”
U našem narodu postoje mnoga verovanja na zadušnice koja se i dan danas strogo poštuju:
Prema narodno verovanju, sveća upaljena na zadušnice više vredi od svih drugih upaljen sveća pokojnicima tokom godine. U istočnoj Srbiji se čak verovalo da svaeća upaljena na zadušnice gori sve do sledećih zadušnica. Takođe, postoji verovanje da ako se na zadušnice ne upali sveća, mrtvi će godinu dana biti u mraku. Na zadušnice se u istočnim krajevima ne radi ništa sa vunom, a makaze za striženje su zatvorene, da bi i vučje čeljusti bile zatvorene.
Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, postoje četiri zadušnice tokom godine i svaka se obeležava subotom. Prve su zimske zadušnice pred Mesne poklade, dve nedelje pred početak uskršnjeg posta. Druge su duhovske pred Duhove ili Svetu trojicu, slede zatim miholjske i poslednje su mitrovdanske.
