Православни верници ове године 6. новембра обележавају један од четири највећа празника посвећена мртвима – Митровске задушнице.
Овај празник увек пада уочи Светог великомученика Димитрија, због чега се и називају Митровске задушнице. У црквама ће се обележити Светом литургијом и парастосом, на коме свештеник вином прелива жито, а после службе се обилазе гробља.
На гробове се носе свеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за преминуле. Ако није могуће отићи на гроб покојника, њима се служи помен у цркви. Према учењу Цркве, на Задушнице се верници моле у храмовима и на гробљима за покој душа умрлих, а чине и милостињу.
У цркви се на Задушнице помињу и речи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова четвртог века хришћанске проповеди:
Помозите покојнима и помињите их. Не оклевајте да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих.
На овај дан највише људи излази на гробља у Београду. Градско саобраћајно предузеће уводи посебан режим саобраћаја по коме се појачавају градске аутобуске и трамвајске линије које воде према градским и приградским гробљима. На гробље се односи храна, коју по правилу спремају жене.
Задушнице никада нису у време поста, нити падају у постан дан, јер су увек у суботу. Пеку се колачи од белог брашна, који се понекад зову “просфоре”. Спремају се ракија, пиво, вино, вода, а у неким местима се износи и жито.
Носи се онолико свећа колико се мртвих помиње. У свим крајевима Србије на гробове излази свештеник да окади гроб. Ако је неким случајем свештеник спречен да дође, онда неко од присутних тамјаном обави прекађивање.
Заједничко за задушнице у свим крајевима јесте излазак на гробље и организовање послужења на гробу. Некад су то само пита, пециво, кафа и вода. Понегде се изнесу кувана јаја и печење. На гробљу се ваља послужити макар једним залогајем, обичаја ради.
Понудама се служе рођаци који су на гробље изашли, а не одбијају се ни непозната лица, ако сама приђу гробу. Сматра се за велики грех и увреду мртвима ако би се неко одбио или чак отерао од гроба. Ипак, ваља нагалсити да то није црквени, већ народни обичај.
