“Овај свет је почео чудом, држи се чудом и завршиће се чудом,” записао је Св. Николај Жички.
Многи од нас надају се неком животном чуду. Неки мисле да је чудо кад му какво материјално богатство падне с неба, други вапе за чудима која ће их избавити из невоље и сачувати њихове ближње, трећи пак сматрају да је живот сам по себи чудо… И заљубљени чекају чудо. И сви мисле да заслужују чудо…
А чудо не бива само од себе, већ смо ми ти који имамо моћ да га призовемо једино онда када га и заслужимо.
То нам у песми “Ко хоће да доживи чудо” лирски, мајчински нежно, у свом препознатљивом маниру поуке, предочава и наша славна Десанка Максимовић.
“Ко хоће да доживи чудо
мора имати срце невино
као млеко,
не сме бити уображенко,
јер такву створу
доживети чудо је тешко.
Ко хоће детињу радост да нађе
мора умети да опрости
оном ко му подмеће клопке и замке,
и оне ће се претворити
у кочије, лађе
и у санке.
Ко хоће да доживи чудо
мора се радовати као ласте,
мора му бити дато
да може и заплакати обилато
и кад до дечака већ одрасте.
Ко хоће да доживи чуда
мора веровати да она постоје
у свету свуда,
да покрај звезда што их видимо
и невидљиве звезде се роје.
Мора веровати међ’ гласовима
који допиру до нашег уха
у тихо вече
да их још исто толико има,
да и песма за коју немамо слуха
сваки час украј нас протече.
Ко хоће да доживи чудо
не сме згазити на стази мрава,
не сме каменом птице да туче,
јер од двораца где чудо спава
та нежна бића чувају кључе.”
Опанак
