Jedan od najčešćih motiva u poeziji Desanke Maksimović je ljubav. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču. Sve što je napisala, napisala je srcem. A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.
Tako i pesmu “U zimski dan”, kojom obeležavamo januarske dane poezije na našoj stranici, možemo smatrati za čistu i iskrenu ispovest srca. Ispovest u kojoj možete upoznati Desankinu dušu i njeno biće. Pesmu u kojoj se spaja sve ono o čemu je naša pesnikinja volela da peva: ljubav, priroda, čežnja…
U zimski dan
Celog je dana sneg lagano pad’o
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne,
kao leptir lak
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak’.
I sutona celog sneg je tiho pad’o
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekaš, a spušta se mrak.
Autor: K. M.
