Opisujući Stefana koji je od Lazara i Milice „zasijao, pokazavši u sebi premnogo od njihovih osobina“, Konstantin Filozof piše: „On beše izuzetan još kao mlad, i iz dana u dan pokazivavši se da će u svemu biti obdaren; u govoru i u delu… I po lepoti tela bio je među vršnjcima kao sunce posred zvezda, a u besedama izvanredan kao niko dotle. Kada je postao punoletan, ne odstupi ni od jednoga puta pravoga i carskoga…“
Despot Stefan Lazarević (1377-1427), koga je kao vladara krasila mudrost, a kao vojskovođu hrabrost i viteštvo, koji je učestvovao u više bitaka nego ijedan njegov prethodnik na srpskom tronu, bio je ne manje čuven i kao pisac, prevodilac, zaštitnik umetnosti i umetnika, „hrabrost zgodno spojena sa dobrom učenošću“. To mu je obezbedilo da u srpskoj istoriji bude ovekovečen kao hrabar ali i mudar vladalac, za koga je Miloš N. Đurić rekao da se najviše približio idealu vladara-filozofa.
„Rukovođen od blagočestivih“ – sve je bilo visoko kod Stefana Lazarevića: i stas, i viteštvo, i kultura. Bilo da je reč o ratovanjima, borbi i umetnosti, „koja mnogima nije laka, u svemu ovome bio je prvi i druge upućivaše“.
Bio je vladar nesvakidašnjeg dara i sposobnosti, vladar kome je uvek na prvom mestu bilo njegovo „hristoimenito stado“. Ovaj „čuvar pobožnosti“ imao je običaj da tajno izlazi u noćne šetnje i daruje sirotinju kao nepoznati darodavac, „da čini obično milostinju“.
Ostalo mu je u nasledstvo propalo srpsko carstvo, na čijim ruševinama on stvara moćnu despotovinu. Srpska država je posle Kosovske bitke trajala još 70 godina upravo zaslugom i umećem despota Stefana.
Kao mladić je hrabro vodio žestoke i krvave borbe. Prolazeći „kroz oganj i vodu“, stekao je i među prijateljima i među neprijateljima ugled velikog junaka i „od male srpske vojske najveći glas i ime po vaseljeni steče“.
Sudbina ga je stavljala pred strahotne izazove. U dogovoru sa patrijarhom Spiridonom i celim sinklitom, otići će na poklonjenje Bajazitu, sultanu koji mu je ubio oca, i odvesti svoju malodobnu sestru Oliveru u njegov harem. Kako je zapisao stari srpski pisac David, kneginja Milica i sin joj Stefan postali su područnici ubici kneza Lazara. Bio je to težak ožiljak na duši mladog srpskog velmože.
Ni potonja vremena neće biti lakša. U bici na Rovinama, gde svoje živote ostavljaju Marko Mrnjavčević i Konstantin Dragaš, Stefan se bori protiv vojvode Mirče (koji će mu potom biti saveznik), a kod Nikopolja, u dramatičnoj i sudbonosnoj bici po hrišćanstvo, despot je na turskoj strani protiv hrišćanske koalicije i kralja Žigmunda Luksemburškog. Tada lično obara steg ovog slavnog ugarskog vladara sa kojim će ubrzo postati prijatelj, njegov vazal i prvi vitez Reda zmaja, ustanovljenog u Budimu, gde je srpski despot imao i svoju palatu (nijedan srpski vladar van Srbije do tada ne samo da nije imao tako raskošnu već uopšte nije imao palatu).
U bici kod Angore ponovo je na strani Turaka, koje će Tamerlan strahotno poraziti i gde će glavu izgubiti sultan Bajazit. Iz krvavog okruženja spasava Bajazitovog miljenika, sina prvenca Sulejmana, kome će ubrzo postati krvni neprijatelj i sve učiniti da ga porazi brat Musa, despotov potonji saveznik. To mu potom neće smetati da se digne protiv nevernog Muse i podrži Mehmeda, a ovaj će upravo uz despotovu i vizantijsku pomoć savladati Musu. Sa petoricom turskih sultana teškom je mukom i velikom diplomatskom veštinom – „gde više puta nisu uspelevojske […] tu je uspevala jedino prosvećenost“ – ovaj srpski despot čuvao Srbiju.
Iako je često bivao na suprotnoj strani od Carigrada, vizantijski regent Jovan VII Paleolog, a potom i vasilevs Manojlo II Paleolog, lično mu dodeljuju titulu despota, najvišu posle carske, koju će s ponosom nositi do kraja života.
Znao je da ceni vrline protivnika i uvek držao reč, što ga je nemalo puta koštalo više nego cena koju bi platio da je postupio drugačije, neviteški.
Umeo je da bude prek, „strog prema sebi i prema drugima“. Sukobio se i sa bratom Vukom i sa sestrićem Đurđem Brankovićem, međutim mudrac je u njemu prevladao sujetu velikog ratnika, pa je sa bratom zemlju podelio, jer je šteta po narod mogla biti veća od koristi da nije tako postupio. Pomirio se i sa sestrićem Đurđem, koji mu je bio protivnik i koji je ratovao protiv njega, postavivši ga za svog naslednika – jer je tako bilo najbolje za Srbiju.
Bio je toliko cenjen da zetskom gospodaru Balši III nije padalo na pamet da bilo kome drugom, budući da nije imao muških potomaka, ostavi u nasledstvo Zetu, koju je pak srpski despot znao da primi ali i odbrani od moćnih Mletaka.
Slavni Tamerlan, kako je svedočio Konstantin iz Ostrovice, Stefanu se „divio na bojištu“ i velikodušno je pustio „sestru izuzetnog junaka kneza Stefana“ što ju je zarobio zajedno sa njenim mužem, sultanom Bajazitom. Stefan, koji je sestri Oliveri uzeo slobodu odvodeći je u turski harem, sada joj je tu slobodu vratio izbavivši je iz strašnog tatarskog sužanjstva.
Pisac pesme Slovo ljubve, graditelj Manasije, pobornik književnosti i umetnosti bio je primer i za evropske dvorove, kada su tamošnje velmože želele da ih on uvede među zmajonosce govoreći: „Meni despot viteštvo uruči“.
Ovaj veliki srpski vladar, državnik, vojskovođa i pisac je uživao takav ugled, kao i njegova despotovina, da su u nju, što na njegov poziv što samostalno, dolazili značajni pisci toga doba da žive i stvaraju. Da pomenemo samo Grigorija Camblaka i Konstantina Filozofa, koji su stigli u Srbiju kada turski sultan Bugarsku, njihovu domovinu, „kao gnezdo osvoji“. Kako veli svetogorski monah Grigorije, despotov prevodilac, iako je vladao zemljom i zapovedao vojskom,
Stefan se tako starao o knjigama kao da nikakvih drugih briga nije imao. Još jedan prevodilac koga je despot doveo u Srbiju, kaluđer Dositej, svedoči da je Stefan se tako starao o knjigama kao da nikakvih drugih briga nije imao. Još jedan prevodilac koga je despot doveo u Srbiju, kaluđer Dositej, svedoči da je despot čitao knjige „s usrdnošću i ljubavlju“, da ih je voleo „kao niko drugi koji je u slavi svetovnoj“.
Imao je kancelarije koje su vodile korespondenciju na latinskom sa Mlečanima i Ugrima, na grčkomsa Carigradom i na srpskom sa Dubrovnikom, Vlaškom i turskim sultanima.
Grad Despotovac danas nosi njegovo ime.
Izvor: Magazin Sedmica
