Видосав Коларевић директор ОШ “Милан Вучићевић-Зверац”, из ивањичког села Братљево, могао би да послужи за пример свим колегама. Он је засигурно једини директор у Србији који већ четрнаест година своје ученике довози у школу и након завршене наставе развози кућама. Дневно пређе преко 140 километара.
Устаје пре зоре како би на време стигао до сваке удаљење куће у раштрканим засеоцима и малишане довезао у школу. Није му тешко, напротив, ужива у сваком тренутку проведеном са децом, која су га од милошти прозвала Учо. Има воље и жеље да још много година вози своје ученике али нажалост ’’лада нива’’ нема више снаге.
“Директорски посао је попилично стресан, али ме ученици увек разоноде и напуне позитивном енегријом. Најчешће причамо о томе како им је у школи, шта су учили, какве су им оцене, али и томе ко се у кога заљубио. Дружимо се и поштујемо”, каже омиљени директор.
Свако јутро Учо, сада већ поприлично дотрајалом ладом нивом повезе четири наставника из Ивањице пут школе у Братљеву а потом се врати у још три правца за једанаесторо ученика, како би сви у пола девет били спремни за почетак наставе.
“У почетку сам ученике возио својим аутомобилом, а онда смо 2007. године добили „ниву“ од пољске амбасаде. Много нам је значила ова донација јер без ње и мог „скромног доприноса“ поједини ученици би морали да пешаче и по 15 километара у једном правцу. Међутим време учини своје па нам је наша „нива“ у прилично лошем стању, прешла је 260 хиљада километара по јако тешком и неприступачном терену и страхујемо да нас не изда. Недавно нам је локална самоуправа уредила школу, добили смо грејање, клупе, уређене учионице, заста су нам услови за рад више него добри, баш као и наша дечица. Плашимо се једино до када ће ‘’нива’’ издржати”, истиче Коларевић.
Најтеже је ипак на путу! Уз возило које није одолело зубу времена и снег нереко у висини браника, по киши, леду, вожње нису увек тако занимљиве.
“Напорно је прелазити толику километражу када су велики снегови и има доста леда на путу. Живимо у суровом крају, али се трудимо да све препреке превазиђемо како би живот наших најмлађих био лепши и лакши”, каже Видосав Коларевић.
Учо брине о деци али и мештанима Братљева јер са њима скоро две деценије дели добро и зло. Они му, каже, и у најтежим тренуцима врате осмех на лице.
“Развезем децу кућама и у повратку увек узмем неког од мештана ако га сретнем на путу. Једном сам враћајући се из Ерчега повезао баку на чију сам претпоставку да сам домар, одговорио како радим као директор школе. Она ме погледала готово разочарано и рекла ‘’Па добро, није ти ни то лоше“ . Увек ме слатко насмеју. То су много добри људи који се јако жртвују да би школовали децу и моја је обавеза да помогнем колико год могу”, закључује директор Коларевић.
Директору, деци и наставницима у адаптираним и уређеним школским просторијама лепо је и топло. За потпуну срећу и безбрижно одсрастање недостаје још једна мала карика а то је ново возило .
(Курир.рс/Инфолига)
