Dirljiva priča iz Velikog rata: Potresni redovi o ratovanju deda – Milutina jedini su njegov spomenik

0
359

Taman Brezna, selo pod Suvoborom, posle balkanskih ratova, ogodini u miru, a već je valjalo opet pritezati opanke. Sve češće su se čule puške – Breznanci su ih vadili iz budžaka, izvlačili ispod kućnih rogova, sanosili sa tavana, čistili, isprobavali. U porti breznanske crkve pop je čitao opelo živim drugopozivcima i trećepozivcima, molio se za pokoj njihovih duša, ako bi im kosti ostale na dalekim bojištima. Potom su očevi i starija braća prtili torbe sa sirom, slaninom, pogačom i ploskama šljivovice, sa po dva-tri para gaća, košulja i čarapa, zapovedali šta da se uradi u kući i na imanju dok se ne vrate.

dirljiva priča - milutin-lomović

I Milutin Lomović, deda nas desetoro unučadi, i dvostruko više praunučadi i čukununučadi, uz sve ostalo, ćušnuo je u uprtaču oveću kesu duvana za orahovu lulu, uzjahao konja Pašu i dobacio supruzi, tada još mladoj majci petoro dece:

– Dafina, čuvaj mi decu! Zbogom!

Poterao je konja od kuće uzbrdo, Dafina i deca su gledali za njim sve dok u brdo Duvarine nisu potonuli konj i jahač.

Milutin je, kasnije, pričao svojoj deci, a njegova deca svojoj deci, kako je bilo. Jedan od unuka je zapamtio i, evo, zapisuje.

Pročitajte i  Majka je jedna: Kada mu je žena rekla da izbaci majku, uradio je nešto što je zaprepastilo sve i bio je nagrađen

– Vučemo se kao strvine, gladni, sa ispalim palčevima iz opanaka. Davno sam pojeo sve što sam od kuće poneo, ne jašem jer Paša jedva nosi sedlo i pušku o unkašu. Penjem se, nogu pred nogu, jedva zaobilazim one koji su pali na prtinu i nečujno izdišu, bez ropca, a pred očima mi avlija i vas šestoro pred kapijom onoga dana kada sam otišao. Najednom, iznad mene ugledam da se nešto valja, ide pravo na mene.

Zastanem, stuknem se da me ne zbriše i – dobro sam uradio. Beše se to, na serpentini iznad mene, spotakao konj, sve sa jahačem, kotrljao se niz liticu sa koje je vetar obrisao sneg. Prođoše ispred mene, povukoše sa prtine još dvojicu i svi završiše dole u dubokoj jaruzi. Na prtini, pred mojim nogama, osta vrećica sa pet-šest kila kukuruznog brašna. Podignem je i okačim Paši o unkaš. Da se i ona skotrljala u jarugu, ne biste sad imali od koga da čujete kako je bilo.

dirljiva priča - prvi-svetski-rat-srpski-vojnik-foto-profimedija-1438077542-709483

A kad je prevalio poslednji prevoj i počeo da se spušta ka Draču, Milutin je klecnuo, pao a da nije znao zašto ga je leva noga izdala, zašto sad kad se već na horizontu naziralo more i sebe već video na nekoj od francuskih lađa. Zrno ispaljeno iz jednog albanskog šumarka pogodilo ga je u potkolenicu, a da nije čuo pucnja niti osetio bol u promrzloj nozi. Na kraju se obreo u francuskoj bolnici u Bizerti, okružen belim mantilima i čaršafima, nerazumljivim govorom i prekrasnim danom koji je virio kroz otvorene prozore.

Pročitajte i  Najveća riznica ljubavnih citata: 50 veličanstvenih izjava srpskih i ruskih velikana o ljubavi, na jednom mestu

– U proleće, 1917. godine, iz Tunisa su sve nas koji smo mogli da hodamo odveli na Krf.

Noga mi je ostala malo kraća, ćopao sam, ali stigao u Solun, potom na Kajmakčalan. Slušao sam dan-noć grmljavinu na stotine francuskih topova po bugarskim šančevima. Onda je, najednom, grmljavina prestala, a zaorilo se „Ura, Srbi, napred u otadžbinu!” Potekla je reka šajkača uz makedonske vrleti i niz njih. Onako ćopav, sustignem jednog Bugarina: poludeo od topovske kanonade, ne zna čovek ni ko je, ni kuda će. Prođem ga i nastavim dalje.

dirljiva priča srbija-srpski-ratnik

Ni ovo Milutin ne bi uspeo da ispriča da mu usud nije odredio da se živ u Breznu vrati. Švapsko zrno mu je, dok je gazio Vardar, nagnječilo levu sisu. Probilo gajtan na džepu koporana, probilo poklopac mesingane tabakere sa duvanom za lulu i zaustavilo se u njoj.

Pročitajte i  Stihovi kojima ćete osvojiti svaku ženu: Ovakvo udvaranje nikad ne izlazi iz mode

Da zabeležimo i jednu zanimljivost u vezi sa našim dedom.

U prvo leto po dolasku iz rata, isterao Milutin ovce da ih napase u tek pokošenoj livadi iznad kuće. Oslonio se o štap i zagledao preko rečice Đurovače u Đurovo brdo. Ovnu se nešto nije dopala njegova poza, zaleti se i grune ga sleđa u zadnjicu. Milutin ispusti štap, ali uspe da ovna uhvati za rogove i počne dozivati svoju ženu: „Dafina! Oj, Dafina!” Dozivanje razbudi našu babu koja je dremala u lipovom hladu u avliji. „Šta ti je, Milutine? Što vičeš?”, odazva se najzad. „Donesi mi brzo nož!”, zapovedi Solunac. Ona donese nož, a Milutin začas zakla ovna nasred livade, govoreći: „Sedam godina sam ratovao, a niko me ovako mučki ne udari.”

dirljiva priča

Ime dede Milutina, na sreću, nema ni na jednoj spomen-ploči palih i nestalih u Velikom ratu. Zemni ostaci mu, već 64 godine, leže na breznanskom groblju. Čudnim porodičnim okolnostima, nad večnom kućom mu još nema mermernog belega. Ovaj zapis o njegovom ratovanju je njegov jedini spomenik. Za sada.

Autor: Svetlana Petrović, Politika

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime