Srbi danas obeležaju 21 godinu od progona iz Hrvatske u čuvenoj genocidnoj akciji Oluja.
Preko 250.000 ljudi proterano je iz svojih domova, a 2.000 je izgubilo život. Više njih i danas se vode kao nestali.
Od mnogih potresnih slika iz ovog stravičnog događaja, jedna će sigurno zauvek ostati upamćena!
U nepreglednoj koloni ljudi koji beže i bore se za sopstveni život je i dvanaestogodišnji dečak koji vozi traktor i svojoj porodici spasava život- Dragan Mioković!
280.000 ljudi u jednoj koloni. Rame uz rame muškarci i žene, stari i mladi. Iznad Knina grme granate, oko puta odzvanjaju pesma i psovke hrvatskih vojnika. Kilometar po kilometar puta izbegličke kolone osvaja i stari traktor, za čijim je volanom Dragan Mioković (12) – Počela je “Oluja”.
Mnoge tužne priče će ovih dana biti ispričane, mnoge će suze ponovo biti prolivene, ali ovaj zločin nikada neće biti zaboravljen, a posebno herojski čin jednog dečaka od 12 godina, koji je morao da vozi traktor u izbegličkoj koloni od Republike Kninske Krajine do Srbije kako bi spasio goli život svojoj porodici.
I dok su njegovi vršnjaci gledali crtane filmove, igrali fudbal, košarku i sanjali da postanu novi Maradona, Van Basten ili Kićanović, Slavnić, ovaj junak je imao mnogo drugačiji život. Sa samo 12 godina morao je da sedne za volan traktora i krene iz sela u okolini Gračaca u svoju borbu za život.
Dragan ipak kaže da “Oluju” ne pamti kao užas i da je sve to za njega danas “daleka uspomena”. Sa majkom i mlađim bratom Duškom tog 4. avgusta 1995. napustio je svoj dom “dok akcija ne prođe”. Sa nešto osnovnih stvari, iz sela u okolini Gračaca, uputili su se negde na sigurno, ni ne sluteći da se nikad neće vratiti u zavičaj.
Evo gde je on danas!
Junak priče je uspešan mladi čovek, srećno oženjen, i ima preslatku devojčicu Hanu. Dragan danas radi u firmi koja se bavi izradom video igara, a uspešan je u kreiranju specijalnih efekata za filmove i reklame, ali to uglavnom radi preko interneta.
U rodnoj Hrvatskoj, prvi put od “Oluje”, bio je pre nekoliko godina, kako bi izvadio dokumenta.
– Čudno mi je sada tamo. Velebit je ostao isti, i to me podseća mnogo na detinjstvo, ali livade i puteljci su se promenili i sve mi sada izgleda manje. Imao sam osećaj ko da sam u snu. Nije mi bilo realno – poverio nam se Dragan.
Kaže da je zadnji put traktor vozio 1995. godine.
– Prodali smo ga. Trebale su nam pare. Setim se da sam nekada živio u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima, da smo seno kosili ručno na plus 40 stepeni i to je tada bilo normalno. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen – kaže Dragan.
