Српска православна црква и њени верници обележавају Духовски уторак, трећи дан једног од највећих празника Духова, или како су још у народу познати – Тројица или Силазак Светог Духа на Апостоле.
Духови се обележавају 50. дана после Васкрса и десетог дана после Спасовдана. Духовски уторак обележен је црвеним словом у календару.
Верује се да у периоду пре и после овог празника владају моћне енергије, те они који обилазе манастире траже опрост грехова или лек за болест.
Добро је, како тврде упућени, из тих манастира понети освештану водицу јер у наредних годину дана обезбеђује хармонију у дому.
У источној Србији, уочи, на дан и после Свете Тројице, Влахиње имају појачану ванчулну перцепцију и тада проричу, бају водицу за скидање чини и справљају биљне мелеме за успех и благостање.
У Хомољу и Тимочкој крајини, између два уторка око Тројице, организују се поворке. У једној од њих – “краљици”, учествују најлепше девојке у селу, представљајући русаљке, виле које су настале од душа преминулих девојака и утопљених жена, покопаних без уобичајених погребих обреда. Препоручује се пењање по дрвећу да се не би узнемириле, запоселе особу или је намамиле у коло да игра до смрти.
Да би се човек заштитио од такве несреће, у џепу треба да носи чен белог лука или пелина, а дрвеће се ритуално кити даровима: сапунима, шареним пешкирима, флашицама парфема и ружевима за усне.
На празник Силаска Светог Духа на Апостоле, под у храмовима се покрива травом, поред зидова се прислањају гране липе или неког другог дрвета, а иконе се ките цвећем. Овај обичај потиче од првих хришћана, који су га преузели од Јевреја, који су на празник Педесетнице китили своје богомоље и куће. То их је подсећало на време када су преко Мојсија добили десет Божјих заповести, као и на време лутања по пустињи, после бекства из Мисира, јер су у пустињи живели у колибама од грања и лишћа.
На Духове у храму народ плете венчиће од траве које после носи кући и оставља поред иконе и кандила, а многи их носе у својим торбама и аутомобилима.
