Великомученик и борац за хришћанство Свети Ђорђе је веома поштован у српском народу и слави се два пута, 16. новембра као Ђурђиц- дан преноса светих моштију и 6. маја као Ђурђевдан када се обележава дан његове смрти.
Иако није црвено слово, Ђурђиц је честа крсна слава код српских породица и овај празник има велики значај за православну цркву.
У ноћи уочи страдања, свети Ђорђе је видео Христа, који му је на главу ставио венац победника и рекао да ће ускоро бити са њим. Свети Ђорђе је то сновиђење испричао свом слуги и замолио га да његово тело пренесе у Палестину, завичај његове мајке. Мошти Светог Ђорђа су по његовој властитој жељи пренете у Лиду палестинску у храм који је њему посвећен.
Свети Ђорђе се на иконама најчешће представља на коњу, са мачем у руци како убија аждају. На иконама за празник Ђурђиц се представља без коња, у стојећем положају са копљем или мачем у руци.
Свети Ђорђе убија аждају је једна од најпознатијих прича у вези са овим свецем.
Према предању у Лиди у Палестини, у језеру, живео је огроман змај који је прождирао људе који би се нашли у близини језера. Змај је имао отрован дах због којег су се људи разбољевали и умирали. Народ је затражио помоћ од владара у борби против смртоносне немани. Владар је наредио да се сваког дана на језеру жртвује једно дете.
Када је тебало да се жртвује владарова јединица, појавио се Свети Ђорђе и зарио аждаји копље у чељуст. Кћерка владара је по наређењу Светог Ђорђа везала свој појас змају око врата и одвела га ка граду. Тада су владар и његов народ примили хришћанство и сазидали храм посвећен Светом Ђорђу и Богородици
