Медицинска сестра Душица Спасић те 1972. године имала је 23 године и радила је као сестра на Првој хируршкој у Београду. Њен живот прекинут је трагично јер је неговала болесника не слутећи да је заражен смртоносном вариолом.
Млада двадесеттрогодишња девојка заражена је опасном болешћу, није била вакцинисана и фатални исход био је неминован. Вариола вера се тада сматрала искорењеном болешћу и само захваљујћи академику Кости Тодоровићу који је у I светском рату видео богиње оне су после више дана препознате.
Умрла је 24. марта, а сахрањена је тајно, на крају ресничког гробља, у београдском предграђу у којем је живела. На ову медицинску сестру данас подсећа улица са њеним именом у Реснику и биста у холу клинике у којој је радила.
– И после толико година боли нас – започиње Слободан, Душичин брат исповест за “Новости”.
– Никада нисмо сазнали појединости у каквим је мукама преминула. Осећали смо родитељи и ја да је нећемо више видети, али постојала је нада да је ипак жива. Три недеље провели смо у карантину. Тек на отпусту саопштили су нам да је наша Душица умрла од вариоле вере. Само је тадашњи секретар месне заједнице знао где јој је гроб.
– Ниједна вакцина Душици се није примила када је била дете, и зато није била имуна на вариолу. Када је тај заражени пацијент стигао нико није знао шта му је. Душица је била та која га је неговала у шок-соби, давала му сонду. Нама је само могла да каже да је реч о атипичном случају – присећа се Слободан.
– Сахрана је обављена под полицијском пратњом. Ресник је био блокиран, а саобраћај заустављен тог петка. Отац, мајка и ја смо одведени у карантин дан касније у хотел “Национал” на Новом Београду и ништа нисмо знали, пошто нам је до тада било забрањено да излазимо из куће. Три недеље надали смо се добрим вестима. По изласку из изолације, одведени смо на Душичино вечно почивалиште – каже Слободан за Новости.
Клинички центар Србије установио је пре 16 година и награду “Душица Спасић”, која се додељује медицинским сестрама изузетних људских и професионалних вредности.
извор: Новости
