Muškarce prati sreća

Moje mišljenje: ako ikako možeš – nemoj da se rodiš žensko! Jer, ako ti se to zalomi, spremi se na velike muke. Mučila se moja majka – i ja se mučim, i sve žene koje poznajem, sve se muče. Nema tu… Ako te ne muči muž, sama se mučiš. Muče te, evo ovako, karte, razne sumnje…

Verujte, kad bi to samo moglo, sutra bih se operisala, iako sam udata. Pa neka dete ima dva oca. Šta će mu majka? Dozvolite, da završim…

Htela sam da kažem da je muški rod takav. Sve mu pripada i sve mu polazi za rukom. Imaju sreće. Il’ ne znam šta je… Znam jedan slučaj: žena uhvatila muža u nekoj prevari, u nečem, i šta će jadnica, reši se na ono najgore… da ga unakazi, da mu sipa sodu u oči. I sačeka ga nekako, na nekom zgodnom mestu i prospe mu sodu. Al’ to bila ova posleratna soda, mlada, nikakva, i čoveku ostanu oči, i još mu nekako dođu krupnije i crnje – valjda ih isprala ona soda – prosto lepši nego što je bio. To hoću da vam kažem – muškarac je kao stvoren da ga prati sreća. A mi žene… i same vidite, da vam ne pričam.

Najbolje je kad svaka žena mami svog muža

Samo nešto da se razumemo: svakom muškarcu spremaju se razni mamci. S tim da budemo načisto! I nisu samo oni krivi, nego su krive žene. Mi smo krive. Mi bacamo razne mamce a muškarci se onda hvataju. Recimo šlicevi! Ja mislim da su razni šlicevi na suknjama strašni mamci za jednog muškarca. Ili recimo, neki preterani dekolte ili mnogo tesne suknje. Sve to skreće pažnju muža sa svoje kuće, svoje žene. I onda se posle čudimo – odakle su karte u džepu? Tako lepo, namame se…

Mi ih namamimo. Ja namamim, recimo tvog čoveka, ti namamiš mog i gotova posla. Najbolje je kad svaka žena mami svog muža.

Ali, mnoge žene to zapostavljaju. One misle: muž mi je, šta ima još da se mamimo? I tu se, normalno, najviše prevare. Jer ako ti nećeš da ga mamiš, ima ko hoće. Je l’ tako? Gde god pogledaš, na sve strane mamci.

Pročitajte i  Ovako je govorio Branko Ćopić: Pesma koja nam svima prizove setu i divne uspomene na prvu đačku ljubav

Ja nikada ne zavirujem u džepove svoga muža

Znate šta…

Ja to moram odmah da vam kažem. Ja nikad ne zavirujem u džepove svoga muža. Nikad! Ja to smatram poniženjem za ženu. Ne, hvala! Ja se tim stvarima nikad neću baviti. To su stvari u koje jedna prava žena, sa dostojanstvom, ne bi smela da dira. Ja se unapred grozim od toga što bi sve moglo da se nađe u džepu jednog muškarca.

Po mom mišljenju, žena ne bi smela da se spusti na taj nivo. Mi naše muževe nikad dovoljno ne poznajemo… Ja mislim da je tako. Mi ih ipak ne poznajemo… Da li ćemo ih bolje upoznati ako im zavirujemo u džepove? – to je pitanje. Uostalom, ja i ne želim da baš sve saznam o svom mužu. Meni to nije potrebno… Zašto?

Mogu da vam navedem jedan primer:

Moj muž je jednom hteo da mi pokaže rentgenski snimak pluća – nešto su sumnjali, pa su mu snimali pluća. I on je hteo da mi pokaže taj snimak, valjda da se pohvali ili da me uteši da nema ništa na plućima. Međutim, ja sam odbila, nisam htela da gledam. To je, recimo, stvar koja me kod mog muža uopšte ne interesuje. A tako je i sa džepovima…

Ispala sam glupa

Ja sam, u početku, radila takve stvari. Kontrolisala sam svog muža. Međutim, ili ja to ne umem da radim ili nemam sreće, tako da nikad nisam znala jesam li ga uhvatila ili nisam. Jer kad god ja mislim da sam ga u nečemu uhvatila on mi posle sve objasni… i ja ispadnem glupa, i još posle moram da mu se izvinjavam. I zato još više izbegavam da ga kontolišem. Jednom sam ga zatekla kako se sa nekom komšinicom ljubi u liftu. On mi posle objasni da je bila opklada.

Pročitajte i  Postoje tri velike STRASTI - Meša Selimović objasnio od koje se čovek NIKAD ne izleči i zbog koje je u stanju i da UBIJE

Drugi put sam mu u džepu našla fotografiju neke žene sa plaže, u kupaćem kostimu. Ja ga pitam šta je to, a on mi kaže kako je to jedno žensko đubre i da je baš poneo tu fotografiju da mi je pokaže… Da vidim ženu koja je napustila nekog njegovog najboljeg druga.

I uvek tako. Ja ga uhvatim ili mislim da sam ga uhvatila, a on mi objasni da sam u zabludi.

A pošto žena nikada ne može da zna da li je nešto istina – ili nije – ja sam rešila da izbegavam takve stvari.

Lakše mi je tako!

Tu rubriku ne vodim

Mene moj muž stalno nešto laže… A ja ga puštam, nek’ laže. Valjda mu to nešto treba čim laže.

Te jedna rekla da je pravi muškarac, te druga mu kupovala burek, te s trećom se kao sudario u hodniku… Pa opet, kao jednog dana pogrešno ušao u ženski ve-ce i ne znam šta je tu sve bilo…

I tako… ima taj običaj i tu manu da se hvali kao muškarac, valjda da mi skrene pažnju ili da kod mene izazove ljubomoru.

Međutim, ja ne obraćam pažnju. Znam da nije toliko opasan, koliko voli da priča. Možda je nekad i bilo nešto, al’ ja u to ne ulazim. Imam druge brige i tu rubriku ne vodim.

Moj kofer je spreman

Ako mene pitate, ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima se nikad ne zna… Žena mora svakog trenutka da bude spremna na sve. Za svaki slučaj. Zato ja stalno držim u predsoblju spakovam kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri, ja uzimam kofer i odlazim.

S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim – pa opet u kofer!

Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gaženje požara… Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad i pokušao nešto ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo, nervira i iks puta me molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tamo mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.

Pročitajte i  Velika lekcija Mome Kapora: Nakon posete Hilandaru shvatio je šta je u životu zaista važno

Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila!

Šta umesto muškaraca?

Dobro, evo uzmimo, na primer, da žene nemaju više nikakva posla sa muškarcima…

Recimo da je došlo takvo vreme da se tako može i da je tako bolje! Recimo!

E, sad me samo zanima – šta je to što mi žene dobijamo umesto muškaraca? Evo, uzmimo šta bi to moglo da bude? Da li su to mačke, kučići, štiglići, zlatne ribice – šta je to?

Drage moje, mi možemo da kažemo i da se složimo da muškarci nisu neke cvećke i premije…..

Naprotiv! Međutim, koliko ja znam, još nije izmišljeno ništa bolje! Muškarci su i ovakvi i onakvi – to je tačno! – ali, kakvi su da su oni su ipak muškarci…

a sve drugo su trice i kučine!

Ništa ne vredi……

Nego kad nestanu muškarci iz našeg života – najbolje je da nestanemo i mi! Zajedno smo stvoreni, da zajedno živimo – pa ako to ne može da bude – molim, to znači da je došao kraj sveta! Nemam ništa protiv!

A da se ja vodam s kučetom umesto sa muškarcem – izvinite! Ili da čitam knjige umesto da razgovaram s nekim čovekom – to ne dolazi u obzir!

Dok se ne izmisli ništa drugo i bolje – moraćemo da ratujemo sa muškarcima. I da ih volimo, i da ih mrzimo…

kako kad… ali tek da su tu negde, blizu.

Odlomci iz komedije Duška Radovića “Ženski razgovori”.
OPANAK

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime