Легендарни глумац Властимир Ђуза Стојиљковић преминуо је пре три године, оставивши иза себе богату биографију, мноштво чувених улога, али и тешку животну причу.
Током своје богате каријере Ђуза је играо у више од 140 филмова и серија, а о детаљима из приватног живота ретко је говорио.
Још са 12 година Ђуза остаје сам са мајком, јер му Немци одводе оца у заробљеништво. Он са мајком учитељицом остаје у родном Ражњу где се бори за опсатанак. Њих двоје сами, без ичије помоћи, живе у трошној кући близу школе, где му је мајка предавала.
“Отац је био у заробљеништву. Једини домаћин у кући, и чувар наш, и хранилац – мајка. Строга. Учитељица. Стан нам је био у једном делу школе, тако да смо били на удару свима који дођу. Позове једном мајку немачки командант. Ми премрили. Мислимо ко зна шта ће да буде. А оно ништа. Немац бас учтив. Каже да би хтео мами да укаже дужно потовање, јер је и он био учитељ”, рекао је једном приликом Ђуза.
Са свега 16 година одлази на Уједињење савеза антифашистичке омладине Србије, потпуно бос. Од Ниша до Београда ишао је голих ногу.
“И даље сам био бос. И тако данима. Преко планине Радан за Лебане, па одатле за Лесковац. У међувремену смо сви постали боси. Табани су ми пуни трња. Некако сам се и на то привикао. И није било страшно у току дана док смо ишли. Ваљда загрејан, па нисам ни осећао бол. Али, ујутру, када се пробудим, кад се табани охладе, нисам могао ни да станем на ноге. Једва сам се уздржавао да не јаукнем када су ме другови усправљали и приморавали да станем”, присећао се Ђуза у једном тренутку
Оно што га је посебно болело јесте чињеница да није имао деце, а сматрао је да она само праве проблеме.
“Када сам себе упитам шта ми значи Београд, дођем до тога да је одговор – ништа. Када не радим, прошетам мало, попијем негде кафу. Немам деце. Она могу да направе велике проблеме, али ипак дају и повода да можеш да бринеш. Продужетак врсте, шта ја знам. Мислим да је најтеже, бар мени, бити сам. То је ужас један. Када ми је умрла жена Олгица Станисављевић, преселио сам се у стан преко пута нашег, јер у њега више нисам могао да уђем. Прва три месеца после њене смрти провео сам код оца и мајке у Крушевцу. Олгица и ја били смо заједно још из гимназије. Не постоји прва, друга или трећа љубав, постоји једна која се претвара у велико пријатељство. Иначе, ако тога нема, то и није била љубав”, говорио је Ђуза.
Колико је обожавао супругу говори чињеница да се са њом скоро никада није посвађао и да су многи њихов брак увек карактерисали као савршенство, без мане. Али, у други брак је ушао због администрације, иако никада то није желео.
“Није нимало лако бити жена Ђузе Стојиљковића. Са њим је изузетно тешко живети јер је стално намргођен, велико је чантрало и наше расправе су бесконачне. Дешава се да се посвађамо чим устанемо и да се разводимо сваког дана. Али, мислим да наш брак функционише све ове године зато што је Ђуза једини мушкарац у мом животу коме код мене ништа није било чудно, а и ја сам бескрајно толерантна”, причала је његова друга супруга.
“Ђуза, ја и наш папагај Паја смо једна породица. Глума је Ђузина највећа љубав, а ја сам то знала, тако да немам права да се жалим. Често му кажем да је заљубљен у себе, а да мене нема ко да воли. Уме он да ми приреди и неки романтичан гест, али то ради тако као да се стиди. Не говори много, већ своја осећања исказује неким ситницама, али то је и мало и ретко. (Смех) За мене је он велики глумац за кога се вреди жртвовати и знам да ми је захвалан на томе. Желим само да будемо здрави и да он ради до последњег даха јер је за њега нерад смрт”, рекла је својевремено Ђузина друга супруга.
Dnevno.rs/Blic
