Na proleće 1916. godine srpska vojska prebačena je na Solunski front,tek posle oporavka na Krfu nakon Albanske golgote.
Dužina fronta bila je nekoliko stotina kilometara. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su sa druge linije, dobro ukopani u rovove bili austrugarske nemačke i bugarske divizije. Od bitke na Kajmakčalanu 1916. do septembra 1918. na Frontu je uglavnom vladalo zatišje. Srpsku vojsku na Frontu činilo je šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca. Bila je podeljena u dve armije – Prvu, kojom je komandovao Petar Bojović i drugu, na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić (uz regenta Aleksandra). Ali, stiže nam spasonosna pomoć saveznika u figuri jednog čoveka:
Francuski general Franše d’Epere postavljen je za komandanta Solunskog fronta. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u proboj Fronta. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete. Već prvog dana probijeno je 11 km fronta, drugi dan je širina proširena na 40 km i time otpočinje slom centralnih sila na Solunskom frontu čija linija se raspada. Borbe su počele 14. septembra celodnevnom artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova po bugarskim, nemačkim i austrougarskim položajima, da bi u zoru 15. septembra (u 5.30 časova) linija već bila slomljena. Bugari su 26/27. septembra uputili u Solun parlamentara s molbom da se prekinu operacije za 48 časova. Franše d’Epere je odbio njegov zahtev i Bugarima preporučio da upute parlamentare s ponudama za mir. Bugari su to prihvatili i 29. septembra u Solunu potpisali primirje kojim je bugarska vojska kapitulirala. Iako su uslovi primirja bili vrlo teški, bugarski delegati su ih prihvatili samo s jednim zahtevom: da se srpska vojska ne pušta u Bugarsku.
Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi pri proboju solunskog fronta krajem septembra 1918. godine saopštava: “Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred!” I još je govorio: “Ta ogromna želja, vodila je vojnike iz pobede u pobedu… srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva je stizala.”
Pročitajte kako je o nama govorio ovaj slavni general !
Francuski komandant je kasniije o srpskim vojnicima napisao: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”
Ko je bio Franše d’Epere?
Poreklom Francuz (25. maj 1856 — 3. jul 1942) je bio maršal Francuske i počasni vojvoda srpske i jugoslovenske vojske. Stupio je u vojničku školu 15. oktobra 1874. i po završetku dobio je čin pešadijskog potporučnika 1. oktobra 1876. godine. Kao pešadijski oficir bio je vodnik, komandir čete i komandant bataljona u pešadiji do 1899. Za to vreme završio je ratnu Akademiju (1882), i bio je u generalštabu divizije koja je okupirala Tonkin (1886) i u generalštabu guvernera Pariza (1889). Član višeg ratnog Saveta od 1920. Učestvovao je u kolonijalnim ratovima u zapadnoj Africi, Tunisu, Alžiru, Tonkinu i Ananiu, Kini i Maroku.
Luj Franše d’Epere bio je omiljen među Srbima. Visoko je cenio srpsku vojsku i redovno isticao njene zasluge u konačnoj pobedi saveznika u Velikom ratu. Dobio je titulu srpskog vojvode.
U Beogradu, od mosta Gazele do Autokomande velika ulica nosi njegov naziv. Podignut je spomenik na Bulevaru oslobođenja. Beograđani, ako niste znali, čuvena autobuska stajališta “kod Franša” nose naziv po ovom čoveku.
Ovom vojskovođi Srbija će biti zauvek zahvalna zbog njegovog učešća za njeno oslobođenje. Već 1. novembra armija je stigla do Beograda i oslobodila ga. Probojom Solunskog fronta načinjen je prvi prodor u okupiranu teritoriju koju su držale centralne sile, čime je započeo vojni rasplet rata ne samo na Balkanu, već i na ostalim frontovima. Pravi završetak prvog svetskog rata bio je 28. juna 1919. kada je potpisan Versajski mirovni ugovor.
