Manastir Kovilj mogao bi se samo uslovno shvatiti kao zrno u grozdu fruškogorskih manastira, koje još zovu srpskom Svetom Gorom. Predanje kaže da je nastao na inicijativu svetog Save, u 13. veku. Predanja treba uzeti sa rezervom, ali mir koji obavija čitav kraj oko Kovilja pridošlicu prosto tera da u njih veruje. Manastir je kao spušten sa neba u ravnicu Bačke tik do Dunava, sa suprotne strane fruškogorskih, sremskih svetinja. Leti je okružen žitom, a zimi maglama, toplijim delom godine zaštićen bogatim krošnjama žalosnih vrba, kao i gusto raspoređenim gnezdima roda. U crkvi, ne onoj prvoj, iz predanja, pa ni onoj s kraja 16.veka, ili početka narednog stoleća, za koju postoje materijalni dokazi, nego sada već trećoj, iz 18. veka, posvećenoj svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu, mir je još veći i tu vlada apsolutna tišina. Tiho je i u manastirskom krugu, a okolne zgrade kao da niko ne nastanjuje. Cik je zore, te je sve ovo razumljivo.
Odjednom se čuje klepalo, znak za početak molitve, pa iz kelija, kako se zovu monaške odaje, spremno izlaze monasi. Bešumno hitaju ka crkvi da bi se ovde poklonili do zemlje ikonama Hrista i Bogorodice, a onda načinili blagi naklon prema oltaru, a zatim i prema ostalim monasima i okupljenom narodu.
Atmosferu čini posebnom miris tamjana od ruže, kao i pritajena svetlost kandila i gasnih lampi, nad kojima su nagnuti kaluđeri. Čitaju duge ode Bogu na crkvenoslovenskom jeziku, meko izgovarajući zamršene reči.
Po završetku molitvi, svi su pozvani u salon konaka, na kaficu, rakijicu i koji ukusan zalogaj. Najviše ipak prija razgovor sa monasima u kojim se narod poučava hrišćanskim vrlinama, ali i mnogim drugim stvarima, budući da je većina monaha visokoobrazovana.
Kad nije vreme praznika i obreda, svi se bave poslušanjima, uglavnom vezanim za poljoprivredu i proizvodnju sveća, vina i rakije. „Kad nam je država vratila zemlju oduzetu nacionalizacijom, vladika Porfirije se dosetio da na 10 hektara zasadimo aroniju“, monasi hvale svog igumana, ali hvale i čudesni žbun, kome treba tri godine da počne da daje rod. Od njega sestrinstvo manastira Žiča pravi sok, a od kad ga svakodneno pije „sve su zdrave kao dren“, kako monasi primećuju, ali aronija se u jeziku još nije odomaćila.
Vrlo je poznat i koviljski sir, gauda i gorgonzola, za čije je spravljanje manastir visoko mehanizovan, kao, uostalom, i za izradu sveća koje Kovilj izvozi. Slavom ne zaostaje ni med od belog bosiljka, čemu doprinose i stilizovana pakovanja. Manastir je, ipak, jedinstven po tome što je osnovao „Zemlju živih“, centar za rehabilitaciju zavisnika. U nekoliko muških, i manje ženskih kuća u okolini, primenjuju se naučni metodi lečenja, koji se kombinuju sa radom u poljoprivredi i prisustvovanju molitvama.
S druge strane Dunava, grozd od 16 fruškogorskih manastira predstavlja jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu i kulturno dobro od izuzetnog značaja, a predložen je i za upis na listu svetske baštine UNESKO. Nadimak „Sveta Gora“ potiče od njihovog broja, ali i iz činjenice da je šire područje Fruške gore od davnina bilo bogato svetilištima.
Osim tog duhovnog bogatstva, Fruška gora se odlikuje i bujnom prirodom, a na tom području pronađeno je 164 životinjske fosilne vrste, stare oko 123 miliona godina. Floru Fruške gore čini oko 1.500 biljnih vrsta, pa nije čudo što je ovde formiran prvi Nacionalni park u Jugoslaviji, još 1960. godine.
Planina koja se pruža duž desne obale Dunava, duga je 78, a široka 15 kilometara. Njeno stvaranje počelo je u mezozoiku, pre 90 miliona godina, pa je naučnici nazivaju „ogledalom geološke prošlosti“. Danas je nastanjuju raskošne šume hrasta, graba, bukve, lipe i drugog drveća, sa zaštićenih preko 50 biljnih vrsta.
Ali, ekskluzivitet Nacionalnog parka Fruška gora, čine upravo manastiri. Većina njih su aktivni i danas, iako su mnogi nebrojeno puta pustošeni od nastanka. Najpoznatiji među njima Vrdnik, koji zovu i Mala Ravanica, čuven je između ostalog i po tome što su u manastirsku crkvu, čim je završena, prenete mošti kneza Lazara Hrebljanovića, na Vidovdan 1811. godine, tokom velike seobe Srba sa Kosova. U Prištini su u prvi mah počivale mošti, da bi bile preseljene u kneževu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije, pa u Vrdnik, zbog čega je i nazvan Malom Ravanicom. Najzad su se Lazarovi zemni ostaci skrasili u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Za manastir Vrdnik ni nauka, ni crkva nemaju podataka kada je tačno izgrađen, ali je poznato da su ga u 14. veku naselili ravanički monasi nakon pada Srbije pod Turke. Ovde su preneli i vredne relikvije koje su uspeli da izvuku iz svog manastira. U blizini manastirskog kruga je i termalna banja koja se odlikuje lekovitom vodom, ali ona leči i vazduhom. Blagotvorno na zdravlje utiče i 2.200 sunčanih sati godišnje, kao i odsustvo jakih vetrova i njima donetih upliva hladnih vazdušnih masa.
Odmoru i oporavku pomaže i mogućnost obilaženja manastira, makar ih posmatrali isključivo iz istorijsko-umetničkog ugla.
Tradicionaliste bi moglo da privuče predanje koje kaže da je Grgetegu, na južnim obroncima planine, ime po ocu Grguru nadenuo graditelj, Zmaj Ognjeni Vuk 1471. godine. Krajem 17. veka manastir bio napušten i prilično urušen. Obnovio ga je 1708. godine mitropolit Isaija Đaković, kome ga je darovao austrijski car Leopold I. Kasnije je manastir i zvanično pripao srpskoj Mitropoliji, finansirajujići se od „neradinskog kreča“, iz majdana u obližnjem selu, koje je pripadalo manastiru. Osim kreča, poznata je i manastirska šljivovica, koja se izvozi u Evropu.
Tradicionaliste bi moglo da privuče predanje koje kaže da je Grgetegu, na južnim obroncima planine, ime po ocu Grguru nadenuo graditelj, Zmaj Ognjeni Vuk 1471. godine.
Između dva proplanka, na ravnom završetku male kotline, prirodnjaci će krstareći Fruškom gorom poći put Jazaka. Mamac će za njih biti i čista izvorska voda koja se već dugo flašira, ali više prija kada se pije sa izvora. Jazakom će biti oduševljeni i ljubitelji relikvija, jer se u manastiru čuva kivot, ili svečani kovčeg cara Uroša Nejakog, sina daleko ambicioznijeg Dušana Silnog.
Sav u baroknim ukrasima, Jazak će biti poslastica i za ljubitelje umetnosti. Od svih ovdašnjih manastira, Privina Glava, nazvan po osnivaču vlastelinu Pribi, ili Privi, kako su neki izgovarali. Njegov je metoh bio Kovilj, oba smeštena na najzapadnijim obroncima planine, s tim što je Privina Glava okružena šumom, a Kovilj njivama. Većinu fruškogorskih manastira danas krasi barokni inventar. Ikonostasi se dižu ka kupolama optočeni zlatnim čipkama, nakićeni su i prizori svetaca, ako se porede sa prauzorom, vizantijskim slikarstvom. Razlog za ovaj otklon je to što su sve svetinje obnavljane u 18. veku, kad je ovaj pravac bio visoko vrednovan. Prikazujući srpske svetitelje u istom rangu sa vizantijskim, freskopisci i tvorci ikona veličali su slavu nemanjićke srednjovekovne države. Zato u obilasku Fruške gore baš sve privlači, od geologije, biologije, do istorije i religije.
Tekst: Dragana Nikoletić
