Манастир Ковиљ могао би се само условно схватити као зрно у грозду фрушкогорских манастира, које још зову српском Светом Гором. Предање каже да је настао на иницијативу светог Саве, у 13. веку. Предања треба узети са резервом, али мир који обавија читав крај око Ковиља придошлицу просто тера да у њих верује. Манастир је као спуштен са неба у равницу Бачке тик до Дунава, са супротне стране фрушкогорских, сремских светиња. Лети је окружен житом, а зими маглама, топлијим делом године заштићен богатим крошњама жалосних врба, као и густо распоређеним гнездима рода. У цркви, не оној првој, из предања, па ни оној с краја 16.века, или почетка наредног столећа, за коју постоје материјални докази, него сада већ трећој, из 18. века, посвећеној светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, мир је још већи и ту влада апсолутна тишина. Тихо је и у манастирском кругу, а околне зграде као да нико не настањује. Цик је зоре, те је све ово разумљиво.
Одједном се чује клепало, знак за почетак молитве, па из келија, како се зову монашке одаје, спремно излазе монаси. Бешумно хитају ка цркви да би се овде поклонили до земље иконама Христа и Богородице, а онда начинили благи наклон према олтару, а затим и према осталим монасима и окупљеном народу.
Атмосферу чини посебном мирис тамјана од руже, као и притајена светлост кандила и гасних лампи, над којима су нагнути калуђери. Читају дуге оде Богу на црквенословенском језику, меко изговарајући замршене речи.
По завршетку молитви, сви су позвани у салон конака, на кафицу, ракијицу и који укусан залогај. Највише ипак прија разговор са монасима у којим се народ поучава хришћанским врлинама, али и многим другим стварима, будући да је већина монаха високообразована.
Кад није време празника и обреда, сви се баве послушањима, углавном везаним за пољопривреду и производњу свећа, вина и ракије. „Кад нам је држава вратила земљу одузету национализацијом, владика Порфирије се досетио да на 10 хектара засадимо аронију“, монаси хвале свог игумана, али хвале и чудесни жбун, коме треба три године да почне да даје род. Од њега сестринство манастира Жича прави сок, а од кад га свакоднено пије „све су здраве као дрен“, како монаси примећују, али аронија се у језику још није одомаћила.
Врло је познат и ковиљски сир, гауда и горгонзола, за чије је справљање манастир високо механизован, као, уосталом, и за израду свећа које Ковиљ извози. Славом не заостаје ни мед од белог босиљка, чему доприносе и стилизована паковања. Манастир је, ипак, јединствен по томе што је основао „Земљу живих“, центар за рехабилитацију зависника. У неколико мушких, и мање женских кућа у околини, примењују се научни методи лечења, који се комбинују са радом у пољопривреди и присуствовању молитвама.
С друге стране Дунава, грозд од 16 фрушкогорских манастира представља јединствену културно-историјску целину и културно добро од изузетног значаја, а предложен је и за упис на листу светске баштине УНЕСКО. Надимак „Света Гора“ потиче од њиховог броја, али и из чињенице да је шире подручје Фрушке горе од давнина било богато светилиштима.
Осим тог духовног богатства, Фрушка гора се одликује и бујном природом, а на том подручју пронађено је 164 животињске фосилне врсте, старе око 123 милиона година. Флору Фрушке горе чини око 1.500 биљних врста, па није чудо што је овде формиран први Национални парк у Југославији, још 1960. године.
Планина која се пружа дуж десне обале Дунава, дуга је 78, а широка 15 километара. Нјено стварање почело је у мезозоику, пре 90 милиона година, па је научници називају „огледалом геолошке прошлости“. Данас је настањују раскошне шуме храста, граба, букве, липе и другог дрвећа, са заштићених преко 50 биљних врста.
Али, ексклузивитет Националног парка Фрушка гора, чине управо манастири. Већина њих су активни и данас, иако су многи небројено пута пустошени од настанка. Најпознатији међу њима Врдник, који зову и Мала Раваница, чувен је између осталог и по томе што су у манастирску цркву, чим је завршена, пренете мошти кнеза Лазара Хребљановића, на Видовдан 1811. године, током велике сеобе Срба са Косова. У Приштини су у први мах почивале мошти, да би биле пресељене у кнежеву задужбину Раваницу код Ћуприје, па у Врдник, због чега је и назван Малом Раваницом. Најзад су се Лазарови земни остаци скрасили у Саборној цркви у Београду.
За манастир Врдник ни наука, ни црква немају података када је тачно изграђен, али је познато да су га у 14. веку населили раванички монаси након пада Србије под Турке. Овде су пренели и вредне реликвије које су успели да извуку из свог манастира. У близини манастирског круга је и термална бања која се одликује лековитом водом, али она лечи и ваздухом. Благотворно на здравље утиче и 2.200 сунчаних сати годишње, као и одсуство јаких ветрова и њима донетих уплива хладних ваздушних маса.
Одмору и опоравку помаже и могућност обилажења манастира, макар их посматрали искључиво из историјско-уметничког угла.
Традиционалисте би могло да привуче предање које каже да је Гргетегу, на јужним обронцима планине, име по оцу Гргуру наденуо градитељ, Змај Огњени Вук 1471. године. Крајем 17. века манастир био напуштен и прилично урушен. Обновио га је 1708. године митрополит Исаија Ђаковић, коме га је даровао аустријски цар Леополд И. Касније је манастир и званично припао српској Митрополији, финансирајујићи се од „нерадинског креча“, из мајдана у оближњем селу, које је припадало манастиру. Осим креча, позната је и манастирска шљивовица, која се извози у Европу.
Традиционалисте би могло да привуче предање које каже да је Гргетегу, на јужним обронцима планине, име по оцу Гргуру наденуо градитељ, Змај Огњени Вук 1471. године.
Између два пропланка, на равном завршетку мале котлине, природњаци ће крстарећи Фрушком гором поћи пут Јазака. Мамац ће за њих бити и чиста изворска вода која се већ дуго флашира, али више прија када се пије са извора. Јазаком ће бити одушевљени и љубитељи реликвија, јер се у манастиру чува кивот, или свечани ковчег цара Уроша Нејаког, сина далеко амбициознијег Душана Силног.
Сав у барокним украсима, Јазак ће бити посластица и за љубитеље уметности. Од свих овдашњих манастира, Привина Глава, назван по оснивачу властелину Приби, или Приви, како су неки изговарали. Његов је метох био Ковиљ, оба смештена на најзападнијим обронцима планине, с тим што је Привина Глава окружена шумом, а Ковиљ њивама. Већину фрушкогорских манастира данас краси барокни инвентар. Иконостаси се дижу ка куполама опточени златним чипкама, накићени су и призори светаца, ако се пореде са праузором, византијским сликарством. Разлог за овај отклон је то што су све светиње обнављане у 18. веку, кад је овај правац био високо вреднован. Приказујући српске светитеље у истом рангу са византијским, фрескописци и творци икона величали су славу немањићке средњовековне државе. Зато у обиласку Фрушке горе баш све привлачи, од геологије, биологије, до историје и религије.
Текст: Драгана Николетић
