Француска књижевница Женина Клапје издала је 1918. године једну књигу под насловом „Легендарна Србија“. Књига је јамачно писана за време Првог светског рата. У њој она са великим одушевљењем пише о Србима.:
„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи петрифициран…
Српска душа је далеко од вештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство…
Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?…
Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Немцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу…
Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечије лакше не отвори и не разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче…
Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с колена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана…
Срби су увек стајали као живи бедем и одбрана западног света противу варварске инвазије Истока…
У једном несвесном нагону, често болном, увек витешком, овај народ корача напред…
Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет векова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову…
Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневераване, и у пркос свега, он се увек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима…
Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу Крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити.“
Женина Клапје – „Легендарна Србија”, Париз 1918
Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.
