Mihail Andrejević Miloradović (Sankt Peterburg, 12. oktobar 1771. — 26. decembar 1825) bio je ruski general koji se istakao u Napoleonovim ratovima, piše “Sputnjik”. Ove godine se navršava 245 godina od rođenja ovog slavnog generala.
Mihailov čukundeda Ilija Miloradović, naslednik uglednih Miloradovića čija je zadužbina poznati srpski manastir Žitomislić u okolini Mostara, sa sinovima Mihailom, Gavrilom i Aleksandrom početkom 17. veka iz Hercegovine odlazi u Rusiju. Prema rečima arhimandrita Nićifora Dučića, Miloradovići su emigrirali jer “porodica vjerom nije htela da prevrne, pa je radije pristala da tužna srca napusti svoju otadžbinu”.
Evo kako je general srpskog porekla postao slavan i cenjen u Rusiji –
Još kao dete, Mihail je upisan u gardište i brzo postaje podnarednik u čuvenom Izmailskom puku. Vojne veštine učio je i u inostranstvu.
Bio je omiljeni učenik velikog Suvorova, pod čijom komandom je služio u ratu protiv Turske i Poljske. Istakao se u ratu u Italiji i Švajcarskoj 1799. godine, a 1805. postao je general-potpukovnik i učestvovao je u bici kod Austerlica pod Kutuzovljevom komandom. Mnogo puta se istakao u Rusko-turskom ratu (1806-1812).
Aleksandar Bondarenko, istoričar i autor knjige “Miloradović” za Sputnjik kaže da je Mihailo Miloradović bio čovek široke duše, pravi vojskovođa, koji se nikada nije odvajao od svojih vojnika, zajedno sa njima gladovao je tokom vojnih pohoda.
Ovaj istoričar izneo je mnoge podatke o Mihailoviću, sa kojima današnja javnost nije upoznata, a koji ga opisuju kao čoveka vanserijskih osobina –
– Jednom su ga vojnici počastili kašom, a on im je zauzvrat dao jedino što je imao — parče sira. Miloradović je cenio podvig običnog vojnika, recimo, naredio je da se dodeli jednom husaru 17 červonaca (170 rubalja) — po broju rana koje je dobio na važnom zadatku – priča Bondarenko.
Prema njegovim rečima, Miloradović je zablistao punim sjajem tokom Napoleonove invazije na Rusiju, odnosno Otadžbinskog rata.
– Nakon bitke kod Borodina, Miloradović je zamenio svog večitog rivala Bagrationa, koji je podlegao povredama, a onda je postao i čovek broj dva u ruskoj vojsci, odmah iza legendarnog i čuvenog Kutuzova –
Miloradović je komandovao povlačenjem ruskih snaga. Kutuzov je tada smatrao da gubitak Moskve ne znači i gubitak Rusije, i da će Moskva ’poput sunđera rastvoriti francusku vojsku‘, ali je zaboravio da će pre toga kroz Moskvu proći ruska armija, čije su moral i disciplina drastično opali zbog pretrpljenih gubitaka.
Međutim, Miloradović je dao sve od sebe kako bi vojska bez incidenata prošla kroz prazan grad u kojem su se nalazile i ogromne zalihe alkohola. Osim toga, Miloradović je nekoliko puta nadmudrio Francuze i genijalno realizovao Kutuzovljevu ideju: Francuzi su se povlačili istim putem kojim su ušli u Rusiju — išli su kroz ratom uništena područja — a Rusi nisu išli njihovim tragom, nego paralelnim putem, i napadali francuske jedinice – kaže Bondarenko.
Posle potpunog trijumfa u Otadžbinskom ratu, ispredale su se legende o njegovom herojstvu, a evo i koliko su ga Rusi cenili i kako su mu se odužili
Čak i neprijatelji su ispredali bajke o njegovoj hrabrosti i vojničkom umeću, a zbog munjevitih dejstava od Kutuzova je dobio nadimak Krilati.
Odlikovan je ordenom svetog Andreja Prvozvanog, a car Aleksandar Prvi lično mu je dodelio titulu grofa Ruske imperije i prvi je stekao pravo da na epoletama nosi carev monogram. Posle ulaska u Pariz dobio je i nekoliko stranih ordena, a car mu je dao da nosi vojnički Georgijevski krst.
Od 1818. godine do smrti, Miloradović je bio vojni general-gubernator Sankt Peterburga i komandant gardijskog korpusa.
– Običan narod mu je verovao. Na primer, jednom su kod njega došla dvojica radnika i rekla — gospodine, izgubili smo pare koje pripadaju našoj ’artelji‘ (radnoj zadruzi). Miloradović, koji je tada već bio general-gubernator prestonice, rekao je — evo, uzmite, ali nemojte nikome da kažete. A šta je ostavio iza sebe? Da li možda mislite — veliku ušteđevinu? Ne, veliku kutiju ljubavnih pisama i grivenik, odnosno 10 kopejki – kaže Bondarenko.
Dok je Miloradović bio na čelu Sankt Peterburga, drastično je pala cena mesa u prestonici, sporoveo je i rigorozne mere u armiji i preporodio rusku carsku prestonicu. Toliko su ga Rusi cenili da ga je i Puškin opevao –
Sproveo je i veliku antialkoholnu kampanju u vojsci, znatno popravio stanje gradskih tamnica i položaj zatvorenika, zabranio kockanje u armiji, osvetlio centar ruske carske prestonice, izgradio Mihailovski dvorac i zgradu cirkusa, izgradio predgrađa Petrograda, pripremio ulazak prvih parobroda u akvatoriju Neve i Finskog zaliva, pomogao je izgradnju niza prosvetnih instituta i kulturnih institucija u Petrogradu.
Grof Miloradović postao je počasni član Ruske akademije nauka 1823. godine, a prilikom katastrofalnih poplava 1824. godine u Petrogradu ponovo je pokazao izuzetan lični heroizam, što je i veliki Puškin opevao u “Bronzanom konjaniku” (Gle, voda sve pred sobom plavi/ Poleteli su generali/ Da bi sa vojskom spasavali/ Narod što se po kućama davi…).
Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. godine, Miloradović je pokušao da smiri dekabrističke oficire na Senatskom trgu. Kako je bio jako popularan, zamalo mu je pošlo za rukom da smiri ustanak, ali ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika — Petar Kahovski.
