Од многих легенди које је народ смислио о Голупцу и његовој величанственој Тврђави, најпопуларнија је ова о извесном Турчину, ожењеном за принцезу из ових крајева. По предањима, принцеза је била заљубљена у другог, мештанина оближњег села, кога је сваког дана посећивала.
Љубоморни муж, а командант Голубачке тврђаве, хтео је прељуби да стане на пут, па је жену затворио у највишу кулу, коју Голупчани по облику називају Шешир-кулом, где су јој једино друштво правили голубови. Принцеза их је хранила и са њима разговарала, скраћујући заточеничке године, бајковит је опис тобоже историјске ситуације.
Прича даље каже да мужу ово није било доста, већ је своју жену одвезао чамцем до на сред Дунава, где је ланцима завезао за стену коју зову Бабакај. „Верује се да је он од ње захтевао да се покаје, извикујући те речи на турском”, прича млади историчар Јован Коцмановић, аутор књиге „Голубац из бродића”.
Из српског или женског ината, принцеза ово није хтела, па је остала завезана на данашњој воденој граници између Румуније и Србије.У наредном дугом периоду, њу су хранили и појили – голубови, у знак захвалности за то исто што је она њима чинила. „Ту причу народ завршава реченицом да је дух принцезе још увек жив, чим голубови и дан данас слећу на стену Бабакај”, каже Коцмановић.
Сваку легенду треба схватити врло условно, али је чињеница да су сви народи, Византинци, Угари, Турци и Срби, који су се борили око средњевековне тврђаве на око три километра низводно од Голупца, фортификацију називали по голубу. Ова је конкретна прича настала крајем 18. века, кад су Срби на овим просторима још увек робовали под Турцима, па одражава „српску националну историју“ кроз супротстављене ликове, како Коцмновић објашњава. Заправо, легендама се стварала друштвена клима из које је требало да букне револуција. Сличне су приче смишљане по читавој будућој устаничкој, Карађорђевој Србији, поентира Коцмановић. Историјска верзија судбине Голупца узбудљива је, иако се њен почетак не зна до данас, јер археолози нису нашли довољно доказа о томе ко је Тврђаву саградио. „Наши мађарски научници се међусобно споре, покушавајући да докажу да је она дело средњовековних неимара земље одакле они сами потичу“, смеје се Коцмановић. Тако научници на мирнодопски начин настављају историју сукоба око Тврђаве који су вековима трајали, од 14. века, па до Првог српског устанка.
Наиме, од првих писаних извора из 1337. године Голубачки град је био у поседу Угара до након Косовке битке кад се његовом статусу губи траг. Негде око 1390. године, град је први пут потпао под турску власт, да би већ наредне он опет пао у угарске руке. Вазалским споразумом између деспота Стефана Лазаревића и Бајазита, град је припао српској деспотовини између 1402. и 1410. године. Стефан ју је обновио и проширио, саградивши читаво спољашње утврђење, а у приобалном простору палату. Али, како Стефан није имао деце, његов наследник, Ђурађ Бранковић, био је дужан да врати угарском краљу добијене поседе у замену за своје признање као Стефановог наследника.
Међутим, заповедник Голупца, војвода Јеремија, одбио је да преда Голубачко утврђење, тражећи суму од 12.000 дуката, јер је наводно толико дао деспоту Стефану за држање града. Јеремија је тадашњем угарском краљу Жигмунду Луксембуршком дао и документ којим ово потврђује, а који је краљ оспоравао, па је војвода продао Тврђаву Османлијама.
Краљ се није помирио са губитком Голупца и наставио је да га напада све до смрти. Град је страдао и у борбама Османлија против влашког војводе Влада Дракуле. Од 1444. до 1458. године, Голубац је део српске деспотовине, док почетком 16.века, град проживљава судбину сличну легенди: у намери да га покори, турски Султан Мехмед II, поткупио је војнике који су опслуживали Тврђаву, али не и заповедника града. Он се повукао у највишу кулу, исту ону у којој је по миту затворена српска принцеза. Да би преживео, заповедник је кофом на дугачком ланцу захватао дунавску воду, али би Турци ланац сваки пут кидали, па је овај храбри човек ипак морао да се преда. Голубац се као место сукоба последњи пут помиње у великој акцији Матије Корвина, угарског краља, против Османли- ја 1481. године.
Судбина града коначно је одређена угарско-турским уговором о миру 1503. и 1519. године, по којем је Голубац остао под османском влашћу. Границе турске империје се потом померају на север, а Голубачка тврђава као погранични град губи на значају. До 1683. године био је у османском поседу, а потом га заузима аустријски цар Леополд И, 1690. године, када га уступа Угарима. Пожаревачким миром 1718. године поново је додељен Османлијама и под њиховом влашћу остаје до Првог српског устанка, када постаје српски град. Гушењем Првог српског устанка, поново се враћа у османске руке, док је под српском управом опет од Другог српског устанка.
Тврђава и њене легенде, као и манастир Тумане, или „Острог Источне Србије“, који се налази на 10 километара северно од Голупца, стубови су идентитета Голупчана. У манастиру се налазе мошти светог Зосима Синаита за које се верује да су чудотворне, па са свих страна долазе ходочасници да се помоле и поклоне.
За Зосима је везана и легенда о настанку имена манастира. Наиме, Милош Обилић који је уочи Косовског боја овде имао имање, ту је сваког јутра вежбао витешке вештине. Једном му се приликом учинило да се у грму крије нека дивља звер, запео је стрелу и пробио је. Кад, то није била зверка, већ управо монах Зосим. Обилић га је узео у наручје и понео ка Тврђави, не би ли рањеника његови дворјани опоравили. Кад су дошли до места где се сад беласа црква посвећена светом архангелу Гаврилу, монах је завапио „ту ме мани“, што је значило „ту ме остави“.
По другој причи, сличне је речи упутио кнез Лазар Милошу Обилићу, кад је, желећи да се искупи за грех, почео да зида манастир. Кнез поручио Обилићу „ту га мани“, односно, наредио да прекине са зидањем и почне да скупља војску за бој на Косову. Народ је наставио градњу манастира чим је стигао од силног ратовања. Осим средњовековних јуначких прича, за Голубац је специфична и нарочита „романтична енергија“, која се не може описати, већ само лично доживети, како тврди Коцмановић. Она потиче од лепоте града, од ширине реке од 6 километара, од плаветнила Дунава који прави контраст зеленилу Карпата са супротне стране. Сивило стена свему томе дође као нека моћна круна. „Кад се све то обоји руменилом зоре или заласка сунца, призор се може изразити само префињеним уметничким средствима“, уверен је Коцмновић.
Голупчани се хвале још једном, иако недоказивом тврдњом, па кажу да је много младих Срба овде
„научило да се љуби“. Разлог томе је то што град памти безбројне ђачке екскурзије, из свих крајева земље.
Уз сву ту хвалу, мештани се понекад и пожале, упирући поглед у једно дунавско острво.
„Оно би било наше да се краљ Александар Карађорђевић није заљубио у румунску принцезу Марију“, објасниће своју реакцију. По веровањима њихових очева и деда, краљ се одрекао острва у деоби дела територије Аустроугрске 1918. године међу земљама победницама у које је спадала Југославија. Поклон Румунима наш краљ је посветио речима да је острво зелено, као очи принцезе Марије.
Као да госту није доста литерарних специјалитета и народних предања, древних и савременик, дошљаку ће бити понуђено и чудо гастрономије сом на сто аласких начина. Кад се врати кући, он неће знати који је утисак најдоминантнији, и шта ће га натерати да поново дође у Голубац.
Текст: Драгана Николетић
Фото: Лука Шарац
