Ми стално живимо у неким репризама. Кад се бедно живи, човек измишља причу о некој бољој прошлости. И та носталгија, све је то лаж и превара. Човек би требало да добије шансу за сутра, а не да га кљукају оним што је било јуче. Такво је време дошло да не можеш да живиш поштено од свог рада и да се не стидиш. Да те твоја деца и жена због тога не презиру.
Остати при своме – и при себи – у овом свету, у ово време кад смо заборавили ко смо и шта смо, то је најважније.
Овако почиње интервју за Курир Зоран Костић Цане, фронтмен Партибрејкерса, који већ више од три деценије држи до своје приче, аутентичности и свог идентитета једнако енергично, смело и актуелно као и на самом почетку.
У свом маниру, без длаке на језику и без било каквог устручавања, Цане критикује данашњи систем, подржава и бодри младе нараштаје и објашњава зашто се наш менталитет претворио у – ментолитет.
Како млади да се изборе за своју слободу, имате ли неки рецепт?
– Млади нека брину о себи и о томе шта их чека сутра. Све ово што им се натура данас доказ је да нико не жели да види њихово сутра; ти који им то натурају би да их упропасте са свим тим жељама, компјутерима, телефонима… Младима је све као допуштено, а није.
На крају ће тај млади организам да плати. Допуштајући ти да радиш све што би као желео, они те у ствари користе. Нема рецепта који могу да дам, свако треба да ради по себи и да буде поштен према себи.
Велико је сиромаштво, примитивизам, нема за сваког. Систем је тако прописао. Он хоће да те фокусира, да ти скрене пажњу са себе и да те претвори у масу.
„Поштен човек испаде будала, јер мора да игра игру без морала“, кажете у песми „Сиротињско царство“. Где је наш морал, да ли се изгубио бесповратно?
– Све вредности су се изгубиле. Човек када изгуби своју оригиналност, своју аутентичност, испада сам себи будала. Овај свет ради само по принципу потчињавања људима који мисле да су паметнији од свих осталих. Који мисле да су мали богови на земљи, који хоће да владају. Нови светски поредак је то. Одузима се право на слободно размишљање.
– Ми стално живимо у неким репризама. Кад се бедно живи, човек измишља причу о некој бољој прошлости. Увек је било исто. Можда је било мало уређеније, мало више новца, али исто дрндање, исти проценат људи који су хтели да размишљају, а који нису хтели да раде оно што им кажу и оних који су то радили.
И та носталгија, све је то лаж и превара. Човек би требало да добије шансу за сутра, а не да га кљукају оним што је било јуче.
СРБИЈИ ТРЕБА ЈЕДАН ГАВРИЛО ПРИНЦИП
Како се борити за боље сутра? Људи су деморалисани, не виде боље… И излазак на изборе већ годинама је углавном слаб…
– Ја увек гледам да будем користан. Да, кад једем, знам да сам заслужио тај тањир. Ако си у животном тренингу, онда све можеш. Међутим, ако си цео живот чекао да ти неко донесе решење, да нешто уради уместо тебе, а ти да се задовољно сладиш, па од тебе нема ништа.
– Људи су изгубили храброст, свест ко су, шта су. Систематски је та свест била брисана разним видовима корупције, на коју су на крају људи пристали. Човек воли корумпиране. Али, када уђеш у то, онда нема повратка. Додуше, има оних који су имали грешну прошлост, па сад покушавају да кроз пакао дођу у рај. Ко зна, неком политичару се можда опрости за грехе, па за сто година постане светац.
Све ствари имају у другом времену друго читање. Нека ствар која је била осуђивана добије други контекст, а она коју су сви хвалили испадне кукавичје јаје или змија у недрима.
Гаврило Принцип је сад осуђиван, рецимо, а био је јунак. Он нам треба и њега увек има. Млади морају да га нађу у себи, а не да га траже около.
Како ви видите политичаре?
– Које? Све? Одбацили су нас као смрдљив сир, а ми смо их довели на власт, ми смо им скупљали ту критичну масу, пошто су они неспособни да скупе пуно људи.
Али нека, нема везе; ми остајемо, они се мењају, они одлазе. Ми смо непролазне вредности. Политичари оду и дођу, а рокенрол остаје. И после избора.
– Проблем је тај наш менталитет, ментолитет идиотски. Имамо гадан ментолитет, који је направљен тако између два збега, привремено за стално. Стално си морао неку мимикрију да радиш, да ли према Турцима, да ли према власти која долази.
И онда долази до девијације. Постанеш странац према самоме себи. Једно мислиш, друго радиш, трећему се надаш. Толико постајеш дволичан да ти према томе природно наступаш и чак и своју децу томе учиш.
Како да се промени тај „ментолитет“?
– Не може. Све је исто кроз историју. Ми смо кроз векове исти, нешто нас је одвело на пут на коме смо. А то је пут где ми не знамо где смо. У једном тренутку је дошао и тај комунизам, који нас је онесвестио. Који је уклонио све наше домаћинске обичаје, праве вредности и преписао нам инстант живот.
Ово што се сад догађа има корен од јуче. Није нам то сад дошла криза. Ми не знамо ко смо! Стално се с већим државама упоређујемо, са старијим нацијама. И има тај један велики проблем: некултурни смо, па смо сиромашни.
ЛОШИ СМО ДОМАЋИНИ, АЛИ СМО СЛУГЕ ПРВОКЛАСНЕ
Па добро, како да се култивишемо, како да постанемо културно друштво?
– Шта значи бити културан? Значи сачувати нешто за оног који долази. Ми немамо однос према томе. Некултура је највећа у томе што радимо води, шуми, нашој земљи.
Што је загађујемо. Кад нам неко пребаци шта радимо, ми из све снаге ту неправду бранимо. Стално се оправдавамо свима. Ми нисмо наши, увек тежимо да елиминишемо паметнијег од нас, јер знамо какви смо и нећемо да се видимо какви смо.
Тешко нам је сложити се с неким, јер не можемо да се сложимо са самим собом. Лоши смо домаћини, али смо слуге првокласне.
Значи, живимо у време искварених идеја?
– Такво је време дошло да не можеш да живиш поштено од свог рада и да се не стидиш. Да те твоја деца и жена због тога не презиру. Да ти деца кажу: „Е, ћале, како си пропао, види оног џумбуса како се џипирао, а ти као слепац идеш ГСП-ом!“ Ја сам срећан што мени моја деца то не говоре.
Увек им показујем примере, попут редова испред Црвеног крста, где људи долазе да једу. Кажем ћерки: љубави, видиш оне људе у реду? Данас они, а сутра можда и ми.
Кад већ помињете децу, како бисте дефинисали породицу данас?
– У овом времену, кад се настоји да се истопи појам породице, да се све то унизи и избрише, морамо се трудити да породицу одржимо.
Имате ли неко тумачење због чега су ријалитији оволико популарни?
– Да, они ти дају да видиш драстичне примере, да те као убеде како си ти бољи. Као, ови на телевизији су гори од тебе, а у ствари ти си гори од њих јер забадаш нос у њихов живот, уместо да промениш канал. То је храна за масу, незапослене људе који су уплашени животом, за деморалисану већину.
Разговарала Мона Цукић (Курир)
