Mi stalno živimo u nekim reprizama. Kad se bedno živi, čovek izmišlja priču o nekoj boljoj prošlosti. I ta nostalgija, sve je to laž i prevara. Čovek bi trebalo da dobije šansu za sutra, a ne da ga kljukaju onim što je bilo juče. Takvo je vreme došlo da ne možeš da živiš pošteno od svog rada i da se ne stidiš. Da te tvoja deca i žena zbog toga ne preziru.
Ostati pri svome – i pri sebi – u ovom svetu, u ovo vreme kad smo zaboravili ko smo i šta smo, to je najvažnije.
Ovako počinje intervju za Kurir Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejkersa, koji već više od tri decenije drži do svoje priče, autentičnosti i svog identiteta jednako energično, smelo i aktuelno kao i na samom početku.
U svom maniru, bez dlake na jeziku i bez bilo kakvog ustručavanja, Cane kritikuje današnji sistem, podržava i bodri mlade naraštaje i objašnjava zašto se naš mentalitet pretvorio u – mentolitet.
Kako mladi da se izbore za svoju slobodu, imate li neki recept?
– Mladi neka brinu o sebi i o tome šta ih čeka sutra. Sve ovo što im se natura danas dokaz je da niko ne želi da vidi njihovo sutra; ti koji im to naturaju bi da ih upropaste sa svim tim željama, kompjuterima, telefonima… Mladima je sve kao dopušteno, a nije.
Na kraju će taj mladi organizam da plati. Dopuštajući ti da radiš sve što bi kao želeo, oni te u stvari koriste. Nema recepta koji mogu da dam, svako treba da radi po sebi i da bude pošten prema sebi.
Veliko je siromaštvo, primitivizam, nema za svakog. Sistem je tako propisao. On hoće da te fokusira, da ti skrene pažnju sa sebe i da te pretvori u masu.
„Pošten čovek ispade budala, jer mora da igra igru bez morala“, kažete u pesmi „Sirotinjsko carstvo“. Gde je naš moral, da li se izgubio bespovratno?
– Sve vrednosti su se izgubile. Čovek kada izgubi svoju originalnost, svoju autentičnost, ispada sam sebi budala. Ovaj svet radi samo po principu potčinjavanja ljudima koji misle da su pametniji od svih ostalih. Koji misle da su mali bogovi na zemlji, koji hoće da vladaju. Novi svetski poredak je to. Oduzima se pravo na slobodno razmišljanje.
– Mi stalno živimo u nekim reprizama. Kad se bedno živi, čovek izmišlja priču o nekoj boljoj prošlosti. Uvek je bilo isto. Možda je bilo malo uređenije, malo više novca, ali isto drndanje, isti procenat ljudi koji su hteli da razmišljaju, a koji nisu hteli da rade ono što im kažu i onih koji su to radili.
I ta nostalgija, sve je to laž i prevara. Čovek bi trebalo da dobije šansu za sutra, a ne da ga kljukaju onim što je bilo juče.
SRBIJI TREBA JEDAN GAVRILO PRINCIP
Kako se boriti za bolje sutra? Ljudi su demoralisani, ne vide bolje… I izlazak na izbore već godinama je uglavnom slab…
– Ja uvek gledam da budem koristan. Da, kad jedem, znam da sam zaslužio taj tanjir. Ako si u životnom treningu, onda sve možeš. Međutim, ako si ceo život čekao da ti neko donese rešenje, da nešto uradi umesto tebe, a ti da se zadovoljno sladiš, pa od tebe nema ništa.
– Ljudi su izgubili hrabrost, svest ko su, šta su. Sistematski je ta svest bila brisana raznim vidovima korupcije, na koju su na kraju ljudi pristali. Čovek voli korumpirane. Ali, kada uđeš u to, onda nema povratka. Doduše, ima onih koji su imali grešnu prošlost, pa sad pokušavaju da kroz pakao dođu u raj. Ko zna, nekom političaru se možda oprosti za grehe, pa za sto godina postane svetac.
Sve stvari imaju u drugom vremenu drugo čitanje. Neka stvar koja je bila osuđivana dobije drugi kontekst, a ona koju su svi hvalili ispadne kukavičje jaje ili zmija u nedrima.
Gavrilo Princip je sad osuđivan, recimo, a bio je junak. On nam treba i njega uvek ima. Mladi moraju da ga nađu u sebi, a ne da ga traže okolo.
Kako vi vidite političare?
– Koje? Sve? Odbacili su nas kao smrdljiv sir, a mi smo ih doveli na vlast, mi smo im skupljali tu kritičnu masu, pošto su oni nesposobni da skupe puno ljudi.
Ali neka, nema veze; mi ostajemo, oni se menjaju, oni odlaze. Mi smo neprolazne vrednosti. Političari odu i dođu, a rokenrol ostaje. I posle izbora.
– Problem je taj naš mentalitet, mentolitet idiotski. Imamo gadan mentolitet, koji je napravljen tako između dva zbega, privremeno za stalno. Stalno si morao neku mimikriju da radiš, da li prema Turcima, da li prema vlasti koja dolazi.
I onda dolazi do devijacije. Postaneš stranac prema samome sebi. Jedno misliš, drugo radiš, trećemu se nadaš. Toliko postaješ dvoličan da ti prema tome prirodno nastupaš i čak i svoju decu tome učiš.
Kako da se promeni taj „mentolitet“?
– Ne može. Sve je isto kroz istoriju. Mi smo kroz vekove isti, nešto nas je odvelo na put na kome smo. A to je put gde mi ne znamo gde smo. U jednom trenutku je došao i taj komunizam, koji nas je onesvestio. Koji je uklonio sve naše domaćinske običaje, prave vrednosti i prepisao nam instant život.
Ovo što se sad događa ima koren od juče. Nije nam to sad došla kriza. Mi ne znamo ko smo! Stalno se s većim državama upoređujemo, sa starijim nacijama. I ima taj jedan veliki problem: nekulturni smo, pa smo siromašni.
LOŠI SMO DOMAĆINI, ALI SMO SLUGE PRVOKLASNE
Pa dobro, kako da se kultivišemo, kako da postanemo kulturno društvo?
– Šta znači biti kulturan? Znači sačuvati nešto za onog koji dolazi. Mi nemamo odnos prema tome. Nekultura je najveća u tome što radimo vodi, šumi, našoj zemlji.
Što je zagađujemo. Kad nam neko prebaci šta radimo, mi iz sve snage tu nepravdu branimo. Stalno se opravdavamo svima. Mi nismo naši, uvek težimo da eliminišemo pametnijeg od nas, jer znamo kakvi smo i nećemo da se vidimo kakvi smo.
Teško nam je složiti se s nekim, jer ne možemo da se složimo sa samim sobom. Loši smo domaćini, ali smo sluge prvoklasne.
Znači, živimo u vreme iskvarenih ideja?
– Takvo je vreme došlo da ne možeš da živiš pošteno od svog rada i da se ne stidiš. Da te tvoja deca i žena zbog toga ne preziru. Da ti deca kažu: „E, ćale, kako si propao, vidi onog džumbusa kako se džipirao, a ti kao slepac ideš GSP-om!“ Ja sam srećan što meni moja deca to ne govore.
Uvek im pokazujem primere, poput redova ispred Crvenog krsta, gde ljudi dolaze da jedu. Kažem ćerki: ljubavi, vidiš one ljude u redu? Danas oni, a sutra možda i mi.
Kad već pominjete decu, kako biste definisali porodicu danas?
– U ovom vremenu, kad se nastoji da se istopi pojam porodice, da se sve to unizi i izbriše, moramo se truditi da porodicu održimo.
Imate li neko tumačenje zbog čega su rijalitiji ovoliko popularni?
– Da, oni ti daju da vidiš drastične primere, da te kao ubede kako si ti bolji. Kao, ovi na televiziji su gori od tebe, a u stvari ti si gori od njih jer zabadaš nos u njihov život, umesto da promeniš kanal. To je hrana za masu, nezaposlene ljude koji su uplašeni životom, za demoralisanu većinu.
Razgovarala Mona Cukić (Kurir)
