U gradskom prevozu u Beogradu navikli smo da se surećemo samo sa neprijatnostima- gužve, guranja, bežanja od kontrole. Međutim, pre nekoliko dana putnici na liniji 31 imali su prilike da budu svedoci nesvakidašnjeg gesta jednog vozača.
Jedan od sugrađana koji se tog dana našao u pomenutom autobusu u Vasinoj odlučio je da tu priču podeli putem Fejsbuka. Mi vam je prenosimo u celosti
“Zaustavljam se na semaforu koji dugo drži crveno. Taman se spremih da uzmem telefon, kad sam video jednog slepog čoveka kako stoji pokušavajući da pređe ulicu. 40+ godina, često ga viđam po gradu. Stoji i priča. Ali ne zato što je lud, već zato što ne vidi da oko njega nema nikoga ko bi mu rekao koje je boje svetlo na semaforu. Preko puta njega pandur koji čačka telefon, te povremeno baci pogled na slepca, ali ne reaguje. I ne, ovde se ne radi o tome da su svi panduri loši. Ni svi vozači ili putnici. Ovaj pandur jeste govno. Na brzinu upalim sva 4 i istrčim iz busa. Priđem slepcu i kažem mu da je zeleno i da ćemo zajedno. Svojom desnom šakom je čvrsto stisnuo moju levu mišicu. Nemoć…od svih stvari koje sam u životu doživeo, nemoć je definitivno najgora. Nemogućnost da uradiš nešto, funkcionišeš, da uvek zavisiš od nekog drugog. Držeći me za mišicu, prinuđen je da mi veruje. Meni, potpunom strancu. Ja nisam slep, ali ja takođe verujem, ali zato što želim. Želim da verujem da ima dobrih pandura, šofera i putnika. I ta moja vera me jeste koštala, ali ja taj račun svesno plaćam. Kažu mi prijatelji da sam glup, jer nemam nameru da prestanem. Ortak mi je skratio ribu, ortaci su me skratili za lovu, i generalno često ostajem kratkih rukava. I opet ponavljam da ne želim da prestanem, jer verujem da je vera ono što nas održava u životu. Vera u bilo šta. To što ti srce kuca ne znači da si živ. Ono što mene čini živim jesu Vera, Nada, Ljubav i Stav! To su moji Otac, Sin, Sveti duh i Amin…!!!”
Ovaj tridesetšestogodišnji Beograđanin, Zoran Jovanović ispričao je zbog čega je uradio tako nešto i rekao da veruje u širenje pozitivne energije.
– Video sam nemoćnu hendikepiranu osobu, i doneo jedinu logičnu odluku. Obezbedio sam vozilo i prišao da na brzinu pomognem čoveku, pa sam nastavio sa poslom – kaže Zoran Jovanović.
Kada su ljudi videli šta je uradio, imali su veoma pozitivne komentare. Sada ga čak i prepoznaju i obraćaju mu se u toku vožnje više nego pre.
– Reakcije su uvek osmeh, ne podsmeh. Prepoznaju me, i puno su ljubazniji, što prija. Priđu i kažu “Dobar dan, prijatno, doviđenja…”, ja im odgovorim. Tako se pravi neki prisniji odnos i pozitivna atmosfera. I ja i oni odlazimo kući pozitivnije nakon toga, i verovatno ispričamo svojoj porodici “Hej, rekli su mi neki putnici danas bez razloga dobar dan, hvala, doviđenja..”. To se širi dalje u univerzum – priča Zoran.
