“Dobro skuvaj u vinu iste količine šargarepe i suvih smokava, zatim procedi i daj bolesniku neka pije kad hoće. Dobro je za one koji boluju od nazeba i imaju suvi kašalj.” Ovo je jedna od terapija medicinskog kodeksa, skupa spisa srednjovekovne medicine nastao u periodu od 12 do 15 veka.
Hilandarski medicinski kodeks kao zbornik medicinskih učenja iz 16. veka pokazuje da su se i srednjovekovni srpski lekari borili protiv raznih bolesti i epidemija.
Ovaj lekarski priručnik sastavljen je iz teorijskih i praktičnih uputstava iz oblasti medicine. Rukopis je u biblioteci manastira Hilandar na Svetoj Gori 1952. godine otkrio istoričar Đorđe S. Radojčić.
Spisi su podeljeni u poglavlja po materiji kojom se bave.
Dijagnostički spisi govore da su tadašnji lekari najčešće uspostavljali dijagnozu prema pulsu pacijetna i prema promenama u urinu. Spisi o zaraznim bolestima obuhvatali su uvod u epidemiologiju, spise o malariji,kugi… Farmakološki spisi zajedno sa delovima o pripremi masti i pilula čine farmakopeju. Ovo bi se moglo smatrati najstarijom slovenskom farmakopejom napisanom narodnim jezikom. Tu su i spisi o flebotomiji (ispuštanju krvi), pedijatriji i o otrovima.
Zanimljivo je da gledišta koja se odnose na poglavlje o zaraznim bolestima, da se zarazna oboljenja prenose od obolelih na zdrave, u medicinskoj nauci javlja tek 1546. godine. O neprocenjivom doprinosu ovog otkrića za dalje borbe protiv epidemija govori to da se pod uticajem ovog saznanja počinju koristiti karantini kao vid suzbijanja zaraza. Upotreba sirćeta za dezinfekciju je terapija i danas poznata u narodu koja se koristila čak do prve polovine 19.veka.
I lekarski etički kodeks deo je hilandarskih spisa.
Neki od saveta glase: “Ti lekaru, prihvati moje izlaganje da ne bi pao u grešku,jer te je Bog obdario da možeš mnogoznati,ne toliko zbog tvoje dobrote već zbog njegovog milosrđa. ” Takođe se poručuje da lekarova ljubav prema čoveku koji traži pomoć mora da prevaziđe pohlepu i ljubav prema novcu. Etičke savete zaključuju rečima: “Ako budeš radio, kako sam ti rekao, pa dođeš među svoje kolege i ispričaš im kako si postupio bićeš poštovan.”
Smatra se da su spise sa latinskog jezika na staroslovenski preveli učeni lekari, a ne monasi (što je bilo karakteristično za to doba) , s obzirom na korišćenje stručnih izraza i dobrog poznavanja prevođene materije. Autori su prepisivanjem i dopunjavanjem postavili temelj srpske medicinske terminologije.
Hilandarski kodes pokazuje da učenja dve najznačajnije medicinske škole (salernske iz Italije i monpeljeske iz Francuske) nalazimo u Srbiji, iako u to vreme sama Srbija nije imala medicinske škole. Učenja su se razvijala pod uticajem antičkog sveta i pozivala su se na poznate antičke lekare Hipokrata, Galena kao i Aristotela, Dioskurida…
Kao jedini originalni primerak, Hilandarski kodeks predstavlja neprocenjivo blago i nalazi se u biblioteci manastira. Sličan spis ne postoji kod drugih slovenskih naroda čije je pismo ćirilica kao ni kod većine evropskih tradicijom bogatijih nacija.
Narodna biblioteka Srbije je, zajedno sa Srpskom akademijom nauka i Maticom srpskom 1980. Godine objavila njegovo fototipsko izdanje na srpskom narodnom jeziku kako bi ga učinili dostupnim široj javnosti.
