Поред качкаваља, пеглане кобасице и традиционалних ћилима пиротски крај је чувен и по чувеном хлебу. Многи сматрају да је домаћи хлеб “вурњак”, који се овде традиционално спрема, најукуснији хлеб. Име је добио по начину на који се припрема – “онај који се пече у вурњи, тј. фуруни”. По селима куће углавном имају вурње по двориштима, а у селима као што су Темска, Дојкинци и Власи и дан данас се могу видети фуруне лепљене од сламе и блата, са металним поклопцем, у којима се пече хлеб.
Хлеб се уобичајено месио од белог или полубелог брашна. И количина теста била је већа. Користили су 2 килограма брашна, а некад и више. Кад би се правио већи хлеб баке би издвојиле 2-3 мање јуфке и од њих направиле погаче које би се појеле док су још топле. Без обзира колико хлеба хоћемо да умесимо начин спремања је исти.
Квасац мало издробимо и ставимо у чашу, додамо кроз прсте шећер и налијемо топлом водом чашу до пола. Промешамо и оставимо да кваса. Направиће се за кратко време пена која ће испунити чашу. У посуду сипамо брашно и мало соли (препоручујемо вам да не стављате много соли како хлеб не би био слан већ неутралног укуса). На средини направимо малу удубину и ту сипамо надошли квасац. Са млаком водом замесимо средње тврдо тесто.
Месимо дуже, све док тесто не почне да се одваја од прстију. Оставимо израђено тесто да кваса и одмара око 2 сата (на топлом месту). Након тога стављамо га у калуп. Калуп се подмаже уљем и поспе брашном да се тесто не би залепило. Кад се хлеб испече, извадимо га из калупа, попрскамо или благо премажемо хладном водом, прекријемо ланеном крпом и оставимо да се охлади.
Србију волимо
