I kad poludimo prkosićemo zlu: Jedna od najneverovatnijih srpskih priča iz Velikog rata.

0
1803

Pred vama je jedna od najneverovatnijih srpskih priča iz Velikog rata. Kratka, ali neverovatnija od mnogih za koje ste čuli.

Do nje se došlo tokom istraživanja za besplatnu knjigu “Gvozdeni puk” i dešava se tokom bombardovanja Beograda 1914.

Avgust, prva godina Prvog svetskog rata. Granate Austrougara, ispaljivane preko Save i Dunava, uništavaju mnogo toga u Beogradu, iako je Haškom konvencijom iz 1907, članom 59, stav prvi, svim zaraćenim stranama zabranjeno da bombarduju nebranjene lokalitete. Beograd je bio “otvoren grad”, što je forma koju je Kraljevina Srbija izabrala zbog velikog broja stanovništva, te je kao “otvoreni grad”, u kome nema velike odbrambene moći, niti se sa te teritorije vrše ofanzivna dejstva, trebalo da bude zaštićen od razaranja. Ali, nisu marili Austougari za Hašku konvenciju, ni za civile, ni za materijalno i kulturno bogatstvo Srbije. Uništavalo se svakog dana – šta se stiglo.

U Beogradu su, pored vojne bolnice, radile još tri. Duševna, za umobolne i ljude sa psihičkim poteškoćama, zatim Ženska, kao i Opšta državna bolnica. Sve na lokalitetu današnjeg šireg jezgra Kliničkog centra Srbije. A u Opštu državnu (u kojoj je, za čitav grad, radila samo jedna doktorka (!) jer su doktori otišli da budu uz vojsku, koja je najviše i stradala) svakodnevno su stizali ranjeni Beograđani. Em su bombardovanja bila svakodnevna, em su obavljana nimalo mareći za stanovništvo. Gađani su i kulturni, i zdravstveni, ali i objekti važni za život ljudi, pa je tako jednog avgustovskog dana – pogođen i Vodovod. Čitav grad je ostao bez vode.

Pročitajte i  Priča od koje ćete se naježiti: Ovako su srpski šarplaninci odbranili srpsko selo i seljane od američke vojske

Neko je, ponegde, mahom na periferiji, još uvek imao bunar. Ali u centru, širem centru, vode nije bilo pa su gradske vlasti prvih nekoliko dana organizovale prevoz vode sa periferije, te se u burićima dostavljala stanovništvu. Međutim, Austrougari su, pored noćnih bombardovanja, počeli i sa dnevnim, pa je i ta dostava postala vrlo opasna, jer su granate padale – svuda. Čak i u dvorište Opšte državne bolnice. Uostalom, od nje, preko Bara Venecije, do druge obale Save ima manje od kilometar vazdušnom linijom (pa se noću čak mogao čuti i glas austrougarskih oficira). A na drugoj obali reke su i bili austrougarski topovi. Bombardovali su srpsku prestonicu, baš kao i monitori (neprijateljski okloponi brodovi sa artiljererijom kao glavnim ciljem postojanja) koji su iz Save gađali kad im se prohte i gde im se prohte.

U to vreme, grad bez mnogo visokih zgrada, bez moderne buke u kojoj živimo, bio je kao na dlanu Austrougarima da biraju šta i kad da gađaju. A stalno su hteli da nešto ruše, pa su to i činili, bez obzira na konvencije i zdrav razum. Nisu marili ni za ogromnu zastavu istaknutu u bolničkom krugu, zastavu sa jasno vidljivim crvenim krstom. A i kako raditi, kako živeti, kako pomagati u bolnici – kad vode nema?

Pročitajte i  Šumadinac našao način da se cela Srbija besplatno greje: Ceo svet želi izum našeg naučnika, samo SRBI NE!

I, sete se bolničari iz Duševne bolnice da krenu oni, noću, po vodu, kako bi u Opštoj moglo da se pomaže ranjenim Beograđanima, da imaju da se okrepe, da mogu da se vrše svakodnevno potrebne operacije. Trebalo je kretati se ulicama grada koje je neprijatelj video kao na dlanu, a noću ih ogromnim reflektorima osvetljavao tražeći posebne mete, naročito ako bi spazio kakvo masovno kretanje, uvek misleći da se radi o vojsci koju treba satrti. Međutim, sa bolničarima su odjednom krenuli – i umno bolesni o kojima su se oni starali. Krenuli su zajedno – da onima u Opštoj bolnici donesu vodu.

Sada sledi opis iz jednog dnevnika, sačuvanog od 1914. do ovih dana:

“Predveče zaštićena drvećem, kreće neobična povorka iz Duševne bolnice, koja se nalazi odmah uz Opštu. U koloni po jedan, ljudi koji su lakše umno oboleli, polaze sa limenim sudovima i idu uzbrdo, prolazeći kroz bolnički krug Opšte, zatim pokraj Vojne bolnice koja im ostaje s leve strane, i u blizini Zvezdare (ne opštine Zvezdara, već lokaliteta na današnjem Vračaru), prema Karađorđevom parku, toče vodu na jednom prirodnom izvoru. Iako uvek idu i vraćaju se u pratnji svojih bolničara, oni vole da teraju šegu: Naime, kadgod odlaze, uparade se (da ih neprijatelj vidi) kao da su i oni vojnici, marširaraju – istina sve u raskorak, ali ipak marširaju i – lupaju u kante! Dogodilo se više puta da je neprijatelj na njih otvarao vatru. Uzalud su bolničari pokušavali da ih urazume, da ne idu kao vojnici svrstani u maršu… Jedan ćuti i gleda tupo, drugi se cereka ili se bekelji, treći – peva!”.

Pročitajte i  Srpski vojnici na Solunskom frontu skidaju šlemove, stavljaju šajkače i igraju kolo: Više od STO godina stari snimci

I tako je ta kolona, bolničara i umno bolesnih, noću prkosila zlu, idući da donese vodu onima kojima je najpotrebnija.

“I kad poludimo, prkosićemo zlu” bila je poruka Austrougarima, upućena od ljudi koji možda nisu znali ko su, gde su i šta se tačno dešava, ali koji su shvatili da je nešto ozbiljno posredi, da se nešto strašno nadvija nad njihovim narodom, i da nigde nema vode. Oni, takvi, krenuli su za svojim bolničarima – da pomognu. Svi, kao jedan. Marširajući, jer su i oni bili vojska. Mala vojska male kraljevine, koja je samo išla – po vodu. Kad je bilo najopasnije, a najvažnije.

Njima u slavu je i napisana ova priča, Bog da im duše prosti.

(Ovakvi i slični detalji iz perioda 1912. – 1918. čekaju vas u besplatnoj knjizi “Gvozdeni puk”.
Ako želite da pomognete da se ona još štampa i poklanja, kao i da podržite dalja istraživanja i radove na temu naših slavnih predaka kako bi se i oni besplatno delili svuda gde Srba ima, posetite www.gvozdenipuk.rs)

Izvor: Darko Nikolić/Gvozdeni puk

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime