Izrada ikona ili Ikonopis je posebna slikarska tehnika koju neguje hrišćanska crkva, naročito Pravoslavna.
Koreni ikonopisa su u ranom hrišćanstvu ali se vremenom razvijalo sve dok nije dostiglo svoj konačan oblik i vrhunac u doba srednjovekovne Vizantije. Kod slikanja svetih ličnosti i događaja razlikujemo ikonopisanje (slikanje ikona na dasci) i freskopisanje (slikanje ikona – fresaka na zidu).
Pravila ikonopisa
U Pravoslavnoj Crkvi naročito je raširen i razvijen kult ikona, i mada ikone spadaju u kult i drugih hrišćana, pravoslavlje je najfinije i najdetaljnije razvilo ikonopis. U drugim hrišćanskim religijama, koje poštuju ikonu, ova pravila ne moraju biti poštovana. Rimokatolička crkva nije detaljno precizirala i dogmatski odredila način slikanja ikona. U Pravoslavnoj Crkvi postoje određeni kanoni (pravila) ikonopisanja kojih se pridržava svaki ikonopisac. Pravila nisu zvanično propisana već se prenose generacijama sa majstora na učenika. Osnovno nepisano pravilo je da se ikona radi po obrascu (predložku) neke starije ikone, koja je opšte prihvećeni obrazac. Slikanje ikona naravno ne mora uvek biti po predlošku,već po opisu iz npr.”Ohridskog prologa”ili i samog Svetog pisma,ali to naravno zavisi od veštine, znanja i obrazovanja samog umetnika.
Simbolika na ikoni
Ikona je puna simbola koji na vizuelni način predtavljaju učenje Crkve. Neki od ovih simbola su:
- Crveno-plava odežda Isusa Hrista – označava bogočovečansku prirodu Hristovu. Crvena označava božansko poreklo, dok je plava simbol ljudske prirode. Kod Presvete Bogorodice su boje obrnute: ona je čovek (plava) koja je obožena (crvena).
- Zlato kao materijal je simbol Istine jer je i zlato kao i Istina uvek isto, nikada se ne menja. Reč “istina” je nastala od reči “isto”. Sijanje zlata sibolizuje Božiju nestvorenu Svetlost.
- Na pravoslavnim ikonama svetlost ima bitan značaj. Svetlost kojom sijaju lica i telo svetitelja nije ovozemaljska već “božanska svetlost”. Pošto ova svetlost nije prirodna ne baca senku niti ima odrđeni pravac iz kojeg dolazi. Bele je boje sa mestimičnim plavičastim odsjajem.
Ikona ne teži da prikaže događaj slikarski realistično već teži da pronikne u dublji smisao događaja koji prikazuje. Često se na ikonama prikazuju dva događaja koja su se desila u dva različita vremenka trenutka ili u istom trenutku ali na udaljenim mestima. Takođe se na ikoni jedna ličnost može pojaviti i više puta. Tako, na jednoj ikoni Jovan Krstitelj drži sopstvenu odsečenu glavu.
Škole i stilovi ikonopisa
1. Vizantijski stil
Autentičan stil u ikonopisu jeste ono što se naziva „vizantijski ikonopis“. On je izraz učenja Pravoslavne crkve.
2. Koptski stil
Tokom istorije koptska crkva je veoma razvila koptsku umetnost ikonopisanja po kojoj je postala čuvena u svetu.
3. Ruski stil
Ruski ikonopis je klasični vizantijski sa elementima ruske narodne umetnosti. Najpoznatiji ruski ikonopisac Andrej Rubljov slikao je klasičnim vizantijskim stilom.
4. Barokni stil
U nekim pravoslavnim crkvama, uključujući SPC, postoji tradicija „baroknog ikonopisa“ (crkve i manastiri u Vojvodini). Postoje i razne ikone mešovitog stila karakteristične za 17. i 18. vek.
5. Novi stilovi
Danas se pojavljuju i drugi stilovi. Klasičan primer novina u ikonopisu je grčki ikonopisac sveštenik Stamatis Skliris. Postoje oprečna mišljenja o novinama u ikonopisu. Dok jedni odbacuju ove novine kao strane pravoslavlju, drugi ih odobrovoljavaju kao prirodni razvoj jedne umetnosti.
