Браћа Дејан (30) и Никола (28) Здравковић из села Кушиљево код Свилајнца имају завидно образовање: по једну факултетску диплому и по три завршена заната за сваког појединачно.
Како би се то можда очекивало, њих двојица ипак нису остали у граду после студија, него су одлучили да се преселе на село и тамо отворе уметничку радионицу у којој раде оно што воле и због које одбијају и државни посао и одлазак у иностранство.
– Не јуримо државне послове, не планирамо одлазак из Србије, чак смо продали кућу у Свилајнцу и са родитељима се преселили у село Кушиљево, да би имали велику радионицу, своју башту, стоку, здраву храну- прича Дејан.
У тој радионици Дејан и Никола стварају своја мала чуда.
Дејан је завршио Факултет ликовне уметности, а Никола Факултет еколошке пољопривреде и ради као помоћни наставник у Пољопривредно- ветеринарској школи у Свилајнцу.
Обојица су уз факултетска звања и већ искусни електричари, молери и столари.
Заједно, они у својој радионици рестаурирају намештај, сликају зидне површине на стотинама квадратних метара, израђују од полиестера домаће животиње у природној величини.
– Ми смо фирму отворили пре две године, али се сличним стварима бавимо од детињства. Одрасли смо у дединој столарској радионици, ја сам у петом разреду основне школе радио дуборез. Онда смо као момци, због не баш сјајне породичне ситуације, радили код електричара, столара, молера. Тако смо научили неколико заната. Када смо и брат и ја завршили факултете некако смо обојица кренули ка креативном послу, ка оном што знамо одувек. Почело је са рестаурацијом намештаја, производњом сувенира, осликавањем зидова. Онда смо схватили да имамо посла довољно за оснивање фирме- прича Дејан.
Осим столарије, резбарења, осликавања зидова, прављења сувенира, Дејан и Никола од скора праве и скулптуре од полиестера. Било да су у питању лампиони од скоро метар и по, зуб од једног метра или крава у природној величини. Никола каже да финесе оставља брату који је уметник, али заправо све раде заједно.
– Израдили смо лампионе који су пред новогодишње празнике украшавали Свилајнац, али и зуб од метра који је наручио један стоматолог, те печурке од 70 центиметара висине. Када смо схватили да је Природњачки центар диносаурусе морао да наручи у Немачкој, решили смо да правимо домаће животиње.
– Наше фигуре нису штанцоване по калупу, сваку вајамо посебно, свака је уникат. Хтели смо да будемо посебни по томе, па неће 100 клијената добити исту краву у различитој боји, већ уникатну- појашњава Никола који је у овом братском тиму “помоћни” уметник али и главни за маркетинг, књиговодство, пословне преговоре.
Дејан је тихи момак од уметности, али пристаје да објасни како од полиестера настаје крава у природној величини, она која је на Пољопривредном сајму у Крагујевцу била миљеник деце више него живе краве.
– За сваку животињу правимо костур од дрвета или метала и жице, стиропора, пур пене, све зависно од тога где ће стајати и шта је жеља купца. Онда се костур практично обавија такозваним стакленим матом, то је нешто налик на тканину од стаклених нити. А затим се све премазује полиестерском смолом и ваја жељени облик- врат краве, део главе, ноге… Материјал од кога је крава израђена постаје тврд и јак, Никола и ја можемо да седнемо на њу без бојазни – објашњава Дејан.
Браћа Здравковић делују као просечни образовани момци од око 30 година, мада су све сем просечни. Тешко је назвати просечним неког који је столар, електричар, вајар, молер, уметник, сточар и ратар. Све то, плус факултетска диплома. Под рукама Здравковића од бакине комоде настаје чаролија, од зида
талас који прети, од полиестера крава као жива.
– Радни дан нам је од ујутру па док не заспимо. Волимо да радимо, због тога је тако. Не договарамо се специјално ко ће шта радити, код нас то некако тече, спонтано. Овај посао је наша прилика и не желимо да је пропустимо јер никада нисмо сањали државни посао нити да будемо Свилајнчани који иду у иностранство – каже Дејан, слаже се Никола.
Телеграф
