Inat je reč turskog porekla i podrazumeva štetno ponašanje pojedinca ili grupe karakteristično po besmislenom i upornom suprotstavljanju zarad suprotstavljanja. Unutrašnji motiv inadžije nisu sopstvena ubeđenja, već želja da se nekom drugom eventualno nešto dokaže ili pokaže. Pokazivanje inata postaje samo sebi cilj, a početni povod ostaje u drugom planu. Inat se može ispoljavati aktivno i pasivno: nešto se može uraditi iz inata, ali se isto tako nešto može namerno ne uraditi iz inata.
Za inadžiju je karakteristično da izgovara sledeće rečenice: “ja znam bolje”, “e, baš neću”, “e, baš hoću”, “meni to ne treba”, “šta oni znaju, šta je dobro za mene”. Takve osobe pokazuju otpor prema nekome ili nečemu u korist sopstvene štete. Inadžijsko ponašanje je uvek loše i ima negativne posledice po pojedinca koji se inati.
Kod inata i prkosa zajedničko je to što se u oba slučaja radi o suprotstavljanju. Međutum, inat treba razlikovati od prkosa koji nije uvek opisan kao nužno štetno, iracionalno i besmisleno ponašanje. Prkos je protivljenje manjeg, obespravljenog, bespomoćnog prema većem, moćnijem, beskrupuloznom. Posledice mogu biti iste, štetne po počinioca, ali se kod inata nije postojala nikakava potreba niti moralno opravdanje za takvo ponašanje. Prkos može da preraste u motivaciju da se savladaju nepovoljne okolnosti i postigne uspeh suprotno, odnosno uprkos, svim izgledima.
Inadžijsko ponašanje, koje je ukorenjeno u našoj kulturi, predstavlja infatilno ponašanje. Inat je na primer kada se malo dete naljuti na drugare jer ga ne zovu da se igraju zajedno, a potom iz inata uporno neće da prihvati njihove pozive da se ipak igraju zajedno. Dete će tada reći: „Za inat, e baš neću“. Dete postaje inadžija negde oko treće godine.Tada je roditeljima potrebno veliko strpljenje kako bi prebrodili ovu fazu razvoja, uz obavezno jasno postavljanje granica.
Inat košta mnogo i kada se inatimo uvek to radimo na sopstvenu štetu. Stara srpska poslovica kaže: „Od inata nema goreg zanata“.
