Како се правилно исповедити пред духовником: Избегните ових 7 најчешћих грешака

Да би наша исповест била угодна Богу, она мора бити искрена, истинита, без преувеличавања, прожета смирењем. У току исповести треба имати на уму следеће:

  1. Не треба тражити од свештеника да нас пита за нешто, јер исповест није саслушање и свештеник не може знати шта ми кријемо у души.
  2. Не треба пребацивати одговорност на друге и саопштавати било шта о другим људима. Неки имају обичај да уместо својих исповедају туђе грехе. Наравно, много је лакше говорити о туђим гресима и кривити друге да су узрок нашег пада. Преподобни Јован Лестичник саветује: “Обнажи, обнажи своју рану пред лекарем. Не стиди се него реци “Рана је моја, лично моја. Изазвала ју је моја лакомисленост и ништа друго. Нико није крив за мој грех ни човек, ни ђаво, ни тело, нити шта друго осим моје немарности.”
  3. Не треба причати дуге приче, треба говорити кратко и конкретно. Неки од нас исповедају своје грехе као да причају причу о некаквом трећем лицу, без  скрушености и покајања. Таква исповест, без осећања покајања ни по чему се не разликује од обичног разговора.
  4. Не треба се исповедати уопштеним и неодређеним фразама, на пример “Веома сам грешан” или ” У свим гресима сам грешан”. Треба да наведемо у чему конкретно смо били недостојни љубави Божије, присетити се конкретних грехова и њих исповедати.
  5. Не треба причати о својим добрим делима и непостојећим врлинама. Господ Исус Христос каже: “Када извршите све оно што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотрбне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.” Зар постоје таква добра дела којима се можемо похвалити? Ако покушамо да сагледамо какве силе из дубине покрећу наша “добра дела”, наше “жртве” које, како нам се чини, приносимо, и наше “врлине” којих, како претпостављамо, имамо довољно, можемо се само  постидети. Готово све је прикривено скривеним егоизмом, уживањем у самоме себи, лицемерјем. Ђаво зна наше срамне унутрашње побуде и нимало се непротиви многим нашим добрим делима и врлинама. Једино што оправдава помињање нашим привидних добрих дела на исповести јесте ситуација у којој на тај начин можемо приказати скривене мотиве неких наших поступака. То што у нашим добрим делима има нечег “нечистог” ипак не значи да треба да их се одрекнемо. На исповести, имамо могућност да проникнемо у сопствене побуде , шро помаже нашим делима да убудуће буду чистија.
  6. Не треба говорити о гресима које смо већ исповедали ( уколико их, наравноо, не понављамо). То је својеврсно испољавање неверја, јер на тај начин ми доводимо у сумњу извршење Свете Тајне
  7. И на крају, не треба ништа утајити, јер тако исмевамо Свету Тајну и обмањујемо Бога, али свезнајућег Господа немогуће је обманути.

Извор: Архимандрит Нектарије Антонопулос, одломак из књиге “Покајање и исповест-Повратак човека Богу”

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...

5 феномелних торти без јаја и млека: Богате и укусне. И за посне и за мрсне дане

Шарена торта500 грама шећера 500 грама млевених ораха 1 - 2...