“Iskrena pesma” bavi se odnosima muškarca i žene, njihovim emocijama, sukobima između razuma i osećanja, lažima i sebičnostima koje ispoljavamo u ljubavnim odnosima.
Interesantno je da se “Iskrena pesma” Milana Rakića svrstava u red ljubavnih pesama, iako je glavna tema u njoj upravo odsustvo ljubavi.
U pesmi ljubav je opisana jednostrano, kroz egoizam i samoljublje muškaraca. Potputno suprotno od mnogih ljubavnih pesama koje veličaju ženu, Milan Rakić predstavlja je kao slabo, površno biće koje od muškarca ima nerealna, romantična očekivanja. Muškarac je dominantan, poigrava se njenim osećanjima, laže i vara i suprotno od žene, ljubav doživljava samo kao trenutak lepote i uživanja.
Sa druge strane, žena potpuno drugačije doživljava njihov odnos. Ona je sva u emocijama, želi nežne reči, na trenutku gradi očekivanja i nade, želi da zaustavi vreme i večno ostane u zagrljaju dragog.
Ovo je pesma o ljubavi koja ne obavezuje, o različitim doživljajima ljubavi muškarca i žene, pesma o prolaznosti i starenju.
Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,
kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,
ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva –
da ja u tebi volim sebe sama,
i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!
Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reci: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.
OPANAK
