U vreme cara Mavrikija beše neki čuveni razbojnik u okolini Carigrada. I u okolini prestonice i u samoj prestonici vladaše strah i trepet od njega. Tada mu sam car Mavrikije posla krst u znak vere, da mu neće ništa učiniti, ako se preda. Razbojnik primi krst i predade se.
Došavši u Carigrad on pade pred noge careve i moljaše za oproštaj. Car održa reč, pomilova ga i pusti ga u slobodu. No odmah po tom razbole se razbojnik teško, i predoseti da mu se približuje smrt. On se poče gorko kajati za sve grehe svoje, i plačevno moliti se Bogu, da mu Bog oprosti kao što mu beše i car oprostio.
Mnoge suze proli na molitvi, tako da mu marama kojom suze brisaše beše sva nakvašena suzama. I umre razbojnik posle 10 dana plača i molitve. Iste noći kada on umre vide lekar, koji ga lečaše, u snu viziju čudesnu: kada razbojnik na postelji ispusti dušu, skupiše se oko njega nekakvi crnci sa mnogim hartijama, na kojima behu ispisani gresi umrloga. Tu se javiše i dva svetla anđela.
Među njima postaviše se terazije, i crnci veseleći se metnuše sve one hartije, i njihova strana terazija preteže, jer druga strana beše prazna. “Šta ćemo mi metnuti?” savetovahu se angeli. Potražimo neko dobro u životu njegovom! I obrete se u rukama jednog angela ona marama nakvašena pokajničkim suzama.
Angeli je brzo metnuše na svoju stranu terazija, i njihova strana odjednom preteže sve hartije. Tada crnci pobegoše žalosno urlajući, a angeli uzeše dušu i odneše u raj slaveći čovekoljublje Božije.
