– Не желим да живим на селу и крај приче! Није проблем рад у штали и на њиви, проблем је што се жена не пита апсолутно ништа! Нећу да живим по правилима која ми намећу свекар и свекрва – овако је започела своју животну исповест Марина К. из Београда, која је годинама живела са бившим мужем на селу.
Одлучила је да се разведе и „побегне“ са села, јер, како каже, то није место за нежнији пол. У многим српским селима остали су само мушкарци. Град је постао уточиште многим женама које не желе да „трпе тортуру“.
Марина К. одрасла је на београдском асфалту. Током студирања ова градска девојка заљубила се у дечка са села. Неколико година су се забављали, па су се убрзо и венчали онако како доликује, по старим српским обичајима.
– У том тренутку сам сматрала да је одлука да живимо на селу исправна. Доводио ме је неколико пута код својих родитеља док смо још били у вези, деловали су као фини људи, прави домаћини.
Лепо су ме прихватили, али на крају се испоставило да није све онако како сам замишљала – започела је Марина своју исповест.
Два дана након свадбе и усељења у породичну кућу свог супруга, Марина је већ добила своје радне обавезе. Како каже, на почетку је било интересантно све док јој то није постала свакодневница.
– Немојте ме погрешно разумети, радила сам ја све и свашта иако сам градско дете. Ништа ми није тешко падало! Можда нисам знала како се музе крава, али сам убрзо и то научила!
Нервирао ме је цео тај концепт живљења на селу. Мој муж се није питао ништа, а ја још мање. Свекар је увек водио главну реч.
– Једном приликом када сам споменула да бих желела да нађем посао како бих мало изашла из куће, свекар је умало добио нервни слом. Кренуо је да урла на мене.
„Не идеш ти нигде! Има да будеш овде и да радиш оно шта ти ја кажем! Јеси ли гладна? Ниси! Јеси ли жедна? Ниси! Према томе, радићеш све као и до сад и немој да сам ти глас више чуо!“ – испричала нам је Марина видно изнервирана.
Отишла је уплакана у собу, сатима није могла да се смири. Најтеже јој је пало то што је тадашњи супруг уопште није подржао, како каже, реч није проговорио! Две године касније, Марина је поднела захтев за развод брака.
– Једноставно нисам више могла да истрпим све! Била сам им као слушкиња. Његова мајка је обављала све послове око стоке, а једва је стајала на ногама.
Нико је није поштовао, баш као ни мене. Саветовала ме је да ћутим јер сам жена и моја реч по неком правилу није смела да се чује. То ме је љутило још више.
Побегла сам, једноставно нисам више могла да поднесем да се неко тако понаша према мени – додала је Марина. Када је родитељима саопштила да жели да се разведе, није наишла на њихово разумевање.
– Породица мог бившег мужа је имућна, али џабе им све паре овог света када не знају да уживају у њима. Морала сам да молим супруга за сваки динар, а он ми је то редовно „набијао на нос“.
Моји родитељи су били против тога да се разведем, али била сам одлучна! Па не живе они са њима него ја! Знам најбоље како ми је било све време – истакла је Марина.
Вратила у Београд и већ неколико година живи и ради у свом родном граду.
Не бих мењала ову слободу ни за шта на свету. Сама сам свој човек. Радим, имам своју плату, живим скромно, али срећно. Тек сада схватам у каквом сам кавезу била. Село ми је остало у лошем сећању!
Када неко спомене сеоску идилу ја се само се насмејем. Нису људи из града свесни како народ тамо живи.
Свака част ономе ко може, али ја заиста нисам спремна на то да ме неко свакодневно понижава – закључила је Марина.
