Nekada je na Svetoj Gori živeo jedan monah. Svakodnevno je bio u alkoholisanom stanju i postao je uzrok sablažnjavanja hodočasnika.
Jednog dana je umro i neki vernici su, osećajući olakšanje, otišli kod vidovitog starca Pajsija Svetogorca ( kanonizovan u januaru 2015) da mu prenesu, s posebnom radošću, da je konačno rešen ovaj veliki problem.
Otac Pajsije im je odgovorio da zna za smrt monaha, jer je video ceo legion anđela koji su došli da mu preuzmu dušu. Hodočasnici su se čudili i negodovali, a neki od njih su pokušavali da objasne starcu Pajsiju o kome je reč, misleći da ih starac nije razumeo.
Starac Pajsije im je ispričao:
“Ovaj monah je rođen u Maloj Aziji, neposredno pre progona stanovništva, kada su Turci otimali svu mušku decu (tzv. danak u krvi). Da bi ga sačuvali, roditelji su ga nosili sa sobom na žetvu, a da ne bi plakao sipali bi mu malo rakije u mleko posle čega bi spavao. Zato je rastući postao alkoholičar. Kada je odrastao, posle saveta mnogih lekara i stručnjaka da se ne treba ženiti i zasnivati porodicu posle takvog detinjstva, došao je na Svetu Goru i postao je monah. Tamo je našao jednog svetog starca i rekao mu da je alkoholičar. Starac mu je savetovao da čini pokore i molitve, i da preklinje Bogorodicu da mu pomogne smanjiti piće za jednu čašicu.
Nakon godinu dana je uspeo uz molitve i pokajanje smanjiti piće sa 20 čašica koliko je pio dnevno, na 19 čašica. Nastavio je i tokom više godina je postigao da pije samo 2 do 3 čašice dnevno, od kojih bi se ipak, s obzirom da je uvek postio ili gladovao, lako opio. “
Godinama su ga svi smatrali monahom alkoholičarom koji sablažnjava hodočasnike, ali je Bog u njemu video borca, istrajnog u borbi da smanji svoju lošu naviku.
Ako ne znamo razloge i nečiji uloženi trud da bi postigao ono što želi, s kakvim pravom osuđujemo njegov pokušaj?
