Историја Суботице: Отмени град на северу Бачке био је место сукоба великих царства

0
322
Угарска разгледница из 1914 године, Извор: Wikimedia Commons

Људи су на простору данашње Суботице живели још пре три хиљаде година. Судбину овог подручја битно је одредио његов положај на путу између Европе и Азије. Историјски, ово је било место сукоба различитих држава: Бугарског царства, Угарске, Османског царства и Хабзбуршке монархије.

Суботица се први пут помиње 1391. године под латинским именом Zabatka.
Године 1526, Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство владало је градом од 1542. до 1686. Након владавине Османлија,  Суботица постаје посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. године.
Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен.
У честим и великим сеобама ове просторе су населили многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци.

Средњи век и насељавање Словена

У време аварске превласти, у овој области се у 6. веку појављују и Словени. Након пада Аварског каганата, ово подручје улази у састав словенских држава — Великоморавске кнежевине и Бугарског царства. У времену када се угарска племена насељавају на подручје Панонског басена, затичу на овим просторима словенске народне групе.

Цар Јован Ненад

Легендарна личност суботичке прошлости је цар Јован Ненад, који се појавио после пораза који су угарској војсци нанели Турци на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју краткотрајну словенску односно српску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом, након чега је нестала и његова држава. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који су 1941. срушили мађарски окупатори, а обновљен је и поново постављен 1991. године.

Pročitajte i  Владета Јеротић објаснио како спречити настанак болести: У једној реченици открио како да годинама будемо здрави
Споменик цару Јовану Ненаду у Суботици Извор: Ванилица Wikimedia Commonst

Османско царство

Турци Османлије су Суботицу заузели 1542. године и владали  до 1686. када је Суботица постала део Хабзбуршке монархије. У време османске управе, Суботица је била део Сегединског санџака.

Марија Терезија и статус Суботице

Након уласка у састав Хабзбуршке монархије, Суботица је припала хабзбуршкој Војној граници. Суботица је тада имала милитарски статус, а то ће бити до 1745. године. Број српских домова тада је износио 16. Комадант места био је  капетан Мишко Текелија.
Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном  вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња.
Током изјашњавања граничара у вези статуса, за војнички су се одлучили месни официри: хаднађ Маринко Милутиновић и барјактар Радивој Радовановић. Они су се затим, заједно са својим војницима, одселили у Русији и основали ново војно насеље са истим именом – Суботица.
Након тога, Суботица постаје део Бачко-бодрошке жупаније у хабзбуршкој Угарској. Због одане службе суботичких граничара хабзбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име — Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.

Pročitajte i  Српски називи за родбину који не постоје ни у једној другој земљи: Ево шта вам дође пашеног, а шта јетрва
Марија Терезија дала је Суботици статус слободног града, Извор: Wikimedia Commons

Развој привреде и културе

Крајем XIX и почетком XX века Суботица се развила у модеран средњоевропски град За непуне две деценије, град је доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват.
Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. доласком првог воза а убрзан изградњом електричне централе  и трамвајског саобраћаја.
Зачетке данашње модерне индустрије почео је крајем прошлог века, тада су настали: предузеће за извоз меса „Хартман и Конен“ с првом хладњачом у земљи, прва суботичка фабрика сумпорне киселине и вештачког ђубрива „Клотилд“, браћа Руф су  почели производњу бомбона, основана је и индустрија електричних мотора „Север“.
Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици још 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је овде Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио је први стални биоскоп 1919. године. Ђуро Стантић освојио је прву олимпијску медаљу у брзом ходању у Атини 1906, а Иван Сарић полетео је авионом сопствене конструкције 1910. године.

Савремено доба

Крајем Првог светског рата, након војног пораза Аустроугарске, српске и француске јединице ушле су у Суботицу новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду проглашено је присједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.  Суботица тада постаје део покрајине Банат, Бачка и Барања која, као део Краљевине Србије, улази у састав новоформираног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. Коначна граница према независној Мађарској утврђена је у Тријанону 4. јуна 1920. године.
Почетком Другог светског рата, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је у октобру 1944. године Суботички партизански одред и јединице Црвене армије.

Pročitajte i  Нема га у уџбеницима, а био је српски премијер и први Србин номинован за Нобелову награду
Ослобођење Суботице, октобар 1944. године Извор: Wikimedia Commons

У завршним борбама за Суботицу, на железничкој станици погинуо је командант одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици. Након рата, Суботица постаје део аутономне покрајине Војводине, у оквиру тада нове социјалистичке Србије и социјалистичке Југославије.

Религија

И данас је Суботица мултиетничка заједница и дом за припаднике различитих религија.

Панорама Суботице, извор: град Суботица

Према попису из 2011. године, у Суботици живи: 57,60% Римокатолика, 27,79% Православаца, 1,68% Протестаната, а међу становништвом има и припадника јеврејске и исламске заједнице.
Суботица је центар Римокатоличке бискупије у Бачкој регији. Град Суботица има највише католика у Србији. Литургијски језици који се користе у католичким црквама су најчешће мађарски и хрватски. Суботичка бискупија је једина која има католичку средњу школу у Србији.
Православна црква и верници са овог подручја припадају бачкој епархији СПЦ. У Суботици постоје две православне цркве, Светог вазнесења Господњег и Светог Димитрија.
Суботичка јеврејска заједница је трећа по величини у Србији, после  Београда и Новог Сада. Монументална грађевина суботичке синагоге у стилу сецесије је наследство јеврејске заједнице која је некад бројала преко 6.000 чланова. Данас је тај број опао на мање од 200 Јевреја који су остали у Суботици.
У граду такође постоји и Мухаџир џамија, за вернике исламске заједнице.

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име